ZLATKO JELISAVAC: Treba li vakcinisati bolesni duh?

27 Feb 2015

Prosvetiteljstvo, nadrilekari i vakcinacija

Čovek je biće koje je u velikom stepenu odvojeno od prirode i koje se oseća u velikoj meri kao njena suprotnost, i ono što ga ispred sveg organskog života odlikuje – to je duh. U duhu, dakle, u bolesti, leži dostojanstvo čovekovo i njegova otmenost; on je, jednom reči, utoliko više čovek ukoliko je bolesniji, i genije bolesti je čovečanskiji od genija zdravlja. Čudna je stvar da neko ko izigrava čovekoljupca zatvara oči pred takvim osnovnim istinama čovečnosti. Gospodin Setembrini je naprednjak na jeziku. Kao da se za napredak, ukoliko ga ima, nema da zahvali jedino bolesti, to znači geniju – koji nije ništa drugo nego bolest. Kao da zdravi nisu u sva vremena živeli od tekovina bolesti! Bilo je ljudi koji su se svesno i hotimice razbolevali i ludeli da bi za čovečanstvo izvojevali saznanja, koja će se pretvoriti u zdravlje, pošto su prethodno stečena ludilom. Međutim, posle te herojske žrtve, ta saznanja i njihove blagodeti nisu više bili uslovljeni bolešću i bezumljem. To je prava smrt na krstu…
(Tomas Man: Čarobni breg, Prosveta, Beograd 1987, str. 557-558)

Od Manovog Čarobnog brega teško da postoji u literaturi uopšte, a kada je duh Evrope u pitanju, bolji pasaži o njenoj prosvetiteljsko vs. konzervativnoj dijalektici koja Evropu prati duže i od same istorijsko-kulturne odrednice zvane prosvetiteljstvo. Kada sa svojim đacima radim nastavnu jedinicu Prosvetiteljstvo, redovno ih pitam, pre same lekcije, da li su čuli za nekog od prosvetitelja? Bez izuzetka, đaci se prvo sete Sv. Save, a odmah potom Dositeja Obradovića, i ova “pojava” bez sumnje ukazuje na konzervativno-prosvetiteljski karakter same evropske tradicije, sa svim ogradama od specifičnih istorijskih okolnosti sa kojima se nosi recimo Srbija i njen orijentalno-okcidentalni karakter, gde se ova dva tipa sukobljavaju ili pak nadomeštaju. Manihejski duh Evrope, njeno apolonijsko-dionizijsko biće ili, ako hoćete, njen anđeosko-đavolski lik je način, šifra, kod kojim se pronalazi put do odgovora na ono što predstavlja duh vremena ili pak specifikum koji ga obeležava. Bez ove dijalektike dobra i zla, razumnosti i iracionalnosti, modernog i zastarelog ne možemo zamisliti život evropskog duha, jer on prebiva upravo u svojoj dijalektičnosti ili naboju u kojem se otvara mogućnost za prevazilaženje aporijske situacije i pokušaju pronalaženja optimuma ili one čuvene aristotelovske zlatne sredine. Tomas Man u Čarobnom bregu, kroz likove Nafte i Setembrinija, pokazuje upravo ovu dinamiku duha koja proizilazi iz nespojivih ili nesamerljivih težnji, kao što je recimo odnos liberalizmna i konzervativizma, i ispostavlja nam jednu zanimljivu dijagnozu vremena (pred početak Prvog svetskog rata) koja se može itekako primeniti i na današnje vreme. Dijagnoza glasi da smo mi svi inficirani bolešću (duhom) svoga vremena, kako nam to nagoveštava Nafta u Čarobnom bregu, ali da moramo naći načina da prevaziđemo sopstvenu bolest-dekadenciju i pronađemo put do ozdravljenja – o čemu nam pak govori prosvetiteljski nastrojen Setembrini. Dobro, znam da sam sada malo uprostio i razvodnio priču koja ima toliko nijansi u samom romanu, ali ko je čitao umeće već da pronađe “pozitivne primere” kako bi ovaj moj “esej” bio koliko-toliko potkrepljen i “činjenicama”, a ko nije čitao, smesta da potraži roman Čarobni breg i osobito da obrati pažnju na mesta gde se teolog i konzervativac Nafta raspravlja sa prosvetiteljski orijentisanim Setembrinijem.

E sada se vi verovatno pitate što ja tupim o Manovom Čarobnom bregu i njegovim “sporednim” likovima (kao što su Rozenkranc i Gildenstern sporedni likovi u Šekspirovom Hamletu) i zašto već jednom ne pređem na nešto “konkretnije”, to jest na temu zbog koje i koristim Mana kao lajtmotiv (baš sam skroman). Verovali ili ne, ja bih da vam pišem o vakcinaciji, odnosno o problemu koji je sve veći, a odnosi se na roditelje koji traže da se njihova deca izuzmu iz sistema redovne/obavezne vakcinacije. Problem se nameće iz redovne medicinske prakse jer se pojavljuje razumna sumnja da nam je sistem obavezne vakcinacije nametnut ne samo iz zdravstveno-preventivnih razloga već i poradi interesa velikih farmaceutskih kompanija. Takođe se i mit o nepogrešivosti savremene medicine polako ruši i ovde se otvara gomila pitanja koja su od presudnog značaja za sve nas. Da li vakcinacija od određenih bolesti može da stvori neke druge probleme koji mogu biti fatalni po zdravlje naše dece? Da li je medicina bila iskrena sa nama (a i prema sebi) do kraja ili pak nije predvidela sve mogućnosti i komplikacije usled vakcinisanja? Teška pitanja sa kojima imamo dovoljno problema i bez raznih neverovatnih teorija od strane nadrilekara i zastupnika alternativnih pravaca lečenja.

A možda je za sve kriv upravo bolesni duh našeg vremana? Možda treba da potražimo pitanja na nekom našem Čarobnom bregu kako bi prevazišli sopstvenu bolest i pronašli zdrava rešenja za naše problem? Neo-konzervativni duh (izvin’te zbog oksimorona) obuhvatio je, baš kao bolest, gotovo ceo svet i danas nam je potrebno prosvetiteljsko “provetravanje” i osveženje više nego ikada, ali ni tu se ne treba suviše zaletati. Videli smo šta preterano verovanje u naučni progres i tehnološki razvoj može da napravi od čoveka i koliko dugo smo živeli u zabludi bezrezervnog poverenja u nauku i tehnologiju. Upravo je prezasićenje prosvetiteljskim duhom i dovelo do rađanje neokonzervativizma i radikalne sumnje u dostignuća ljudskog znanja – na primer teorija kreacionizma. Danas smo suočeni sa teškim egzistencijalnim paradoksom: ne možemo više bezrezervno verovati nauci, ali pitanje je opet šta nam je alternative? Da li ćemo opet da se vraćamo teologiji i religioznosti kao utehi nakon viševekovnog prosvetiteljskog progresa?

O svemu ovome valja misliti kada se premišljate oko toga da li ćete ili nećete vakcinisati svoje dete… Izmerite dobro… Sedite malo sami sa sobom i presaberite sve za i protiv razloge, pa onda presudite. Ono što vi izaberete za svoje dete jeste put naše budućnosti koju upravo sada stvaramo, a u kojoj će naša deca živeti. Ali ipak računajte na to da je najvažnije da ih “vakcinišete” obilatom količinom kritičke svesti, a ako ne to, a ono barem dozom zdravog razuma kako bi jednog dana oni svojoj deci dali mogućnost da izaberu sami kako će živeti i sa kojim “bolestima” će se boriti.

P.S. Ja sam vakcinisan protiv mnogih boleština i ništa mi ne fali, barem kada je zdravlje u pitanju… Užasno me nerviraju ovi nadrilekari koji ljudima preporučuju da ne vakcinišu svoju decu, a da pri tome ne daju nikakvo razumno objašnjenje, a ni alternativu… Budite razumni i mislite na zdravlje svoje dece i ne vodite ih prorocima i babama vračarama… To nam je još jedna lekcija Prosvetiteljstva.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!