ZLATKO JELISAVAC: Treba graditi društvo

04 Jan 2016

Kako savladati partokratsku svest

Na Balkanu kralj Aleksandar je povlačio poteze koji će njegov projekat 1941, tada u rukama drugih, dovesti do kraha. Ostala je novinska beleška s opominjućom izjavom demokrate Ljube Davidovića: „Svršavani su krupni, vrlo krupni poslovi bez našeg pripita, bez našeg znanja i našeg pritiska“.
(Danas, 26-27 decembar 2015,
Tito, Andrić, Krleža, odlomak iz knjige Tri boje fraka – Simo C. Ćirković)


Ova novinska beleška Ljube Davidovića, koju nam prenosi istoričar Simo C. Ćirković, može da se upiše u istorijske anale kao stalna opomena današnjim, ali i onim budućim generacijama. To je taj „osećaj“ koji me prati još tamo od ranih devedesetih godina prošlog veka, i stalno me vraća na pitanje u kojoj smo meri žrtve krupnih geo-strateško-ekonomskih interesa i da li smo se zbog nekih skrivenih „dilova“ rasparali po šavovima kao neka stara haljina. Sa druge strane, ne želim da ulazim u sveprisutne teorije zavere, da upadam u zamku i smanjujem našu odgovornost za sve ovo što nam se dešava. Naprotiv. No, da li se ondašnja Jugoslavija raspala, jer je to iziskivala „istorijska nužnost“ ili je pak u pitanju posledica dogovora lokalnih i belosvetskih hohštplera? Ili je možda kombinacija oba navedena faktora, ako polazimo od hegelovske recepcije istorije u kojoj nema slučajnosti već samo događanja onoga što je već prošlo kroz povesnu pripremu terena? Muče me ova pitanja već više od dve decenija, a ni do danas nisam pronašao konačan odgovor.

Ono što međutim jasno vidim jeste činjenica da još uvek vladaju isti predstavnici onih polit-ekonomskih „elita“ koji su rasturili bivšu Jugoslaviju i izazvali ratove i bedu od kojih se nikada nismo oporavili. Ista logika, retorika i psihologija vladanja zastupljena je kod današnjih predstavnika vlasti kao i kod njihovih političkih uzora ili direktnih kreatora iz devedesetih godina. Neki od političara uspeli su da recikliraju sami sebe i da nam svoje stare žvake prodaju u novim pakovanjima, a koliko vidim većina u Srbiji veruje ovim političarima i daje im svoje poverenje na izborima. I opet gledamo kako nam rade iza leđa i u tajnosti sklapaju poslove i dogovore sa raznim domaćim i stranim „investitorima“; kako prave ugovore i saveze čije ćemo posledice osetiti tek onda kada bude i suviše kasno da bilo šta popravimo; kako krčme i rasturaju i ovo malo imovine što je ostalo u ovoj nesrećnoj zemlji; kako ponovo teraju neke nove mlade ljude da beže odavde glavom bez obzira jer im se ne nudi nikakva budućnost; kako opet opijaju građane lažima i karafekama, a kada treba da im se ispostave računi za njihove ludorije, oni onda ponovo izmišljaju nova „zvona i praporce“; kako nesrećni građani pristaju na nove laži i beže od istine… Bojim se da su nas uspavali kao one nesrećne ljude u filmu Matrix i da još samo služimo za proizvodnju neophodne energije dok nam ne pronađu adekvatnu zamenu.

Čuo sam „na Dnevnik“ ili pak pročitao u nekim našim „novinčinama“ – što bi rekao Basara, kako je više ljudi učlanjeno u političke partije nego u radničke sindikate. Ako nas pre toga ne rasprodaju i razdele ovi naši političari, onda će nam sigurno glave doći naša „partijska svest“. U Srbiji je, izgleda, uvek više ljudi na vlasti nego u opoziciji. Dobro, jeste da je gomila tih trudbenika u partijama zaposlena samo na određeno vreme ili je pak tu honorarno i da će zasigurno preći u drugu „firmu“ kada dođe vreme za to, ali kada ćemo već jednom shvatiti da ne mogu baš svi da žive od politike, neko mora i da radi, privređuje, stvara ekonomsku bazu – što bi rekli marksisti. Mada, ruku na srce, ni sindikati nam nisu ništa bolji, ako ih poredimo sa političkim partijama, jer im je matrica rada vrlo slična kao i kod političkih organizacija. Više se u ovim sindikatima vodi računa o funkcijama i raznim dilovima između političkih i sindikalnih vođa nego što se misli na prava i potrebe radnika. I sindikalne vođe, kao i njihova politička sabraća, vole tajne dogovore i poslove ispod žita, pa mi radnici uglavnom dođemo samo kao neka moneta za potkusirivanje ili pak kao macola kojom se preti ukoliko sindikalci žele nešto da postignu kod političara što nisu uspeli da ostvare u direktnim pregovorima u tajnosti.

U Srbiji je naprosto sve vezano za političke partije i njihove interese, pa se to prenosi i na građane, da ne kažem „obične članove“, dok se ostale organizacije od društvenog značaja, a koje nisu direktno vezane za politiku, oko političkih partija okreću kao sateliti i gotovo da i imaju ograničen uticaj na život građana. Samo društvo bi moralo da pokaže više pameti, hrabrosti i dovitljivosti kako bi pokazalo da politika, vlast i država nisu jedine koje imaju uticaj na građane. Znam, lako je to reći, ali… Treba graditi društvo i institucije koje će biti od javnog značaja, to jest koje će predstavljati glas i snagu društva. To je danas najskuplje i najvažnije pitanje, tu se vodi bitka za budućnost!

Sindikati, nezavisne institucije, NVO, organizacije koje predstavljaju umetnost, nauku, kulturu i sve ono što čini smisao društvenog života – moraju nastupiti u zajedničkom frontu odbrane društvenih vrednosti. Što je snaga društva veća, to je uticaj političkih partija manji, jer tako im se naprosto smanjuje manevarski prostor i moć, a i društveno svesni građani uviđaju da im je politička vlast sve manje potrebna ukoliko više participiraju u samom društvenom životu. Povest i svest jesu povezani (samosvest) u razvijanju društvene stvarnosti koja teži svojoj „utopiji“, a to znači oslobađanju od bilo kojeg oblika vlasti i stvaranju apsolutno slobodnog društva.

(Autonomija)