ZLATKO JELISAVAC: Treba graditi društvo

04 Jan 2016

Kako savladati partokratsku svest

Na Balkanu kralj Aleksandar je povla?io poteze koji ?e njegov projekat 1941, tada u rukama drugih, dovesti do kraha. Ostala je novinska beleška s opominju?om izjavom demokrate Ljube Davidovi?a: „Svršavani su krupni, vrlo krupni poslovi bez našeg pripita, bez našeg znanja i našeg pritiska“.
(Danas, 26-27 decembar 2015,
Tito, Andri?, Krleža, odlomak iz knjige Tri boje fraka – Simo C. ?irkovi?)


Ova novinska beleška Ljube Davidovi?a, koju nam prenosi istori?ar Simo C. ?irkovi?, može da se upiše u istorijske anale kao stalna opomena današnjim, ali i onim budu?im generacijama. To je taj „ose?aj“ koji me prati još tamo od ranih devedesetih godina prošlog veka, i stalno me vra?a na pitanje u kojoj smo meri žrtve krupnih geo-strateško-ekonomskih interesa i da li smo se zbog nekih skrivenih „dilova“ rasparali po šavovima kao neka stara haljina. Sa druge strane, ne želim da ulazim u sveprisutne teorije zavere, da upadam u zamku i smanjujem našu odgovornost za sve ovo što nam se dešava. Naprotiv. No, da li se ondašnja Jugoslavija raspala, jer je to iziskivala „istorijska nužnost“ ili je pak u pitanju posledica dogovora lokalnih i belosvetskih hohštplera? Ili je možda kombinacija oba navedena faktora, ako polazimo od hegelovske recepcije istorije u kojoj nema slu?ajnosti ve? samo doga?anja onoga što je ve? prošlo kroz povesnu pripremu terena? Mu?e me ova pitanja ve? više od dve decenija, a ni do danas nisam pronašao kona?an odgovor.

Ono što me?utim jasno vidim jeste ?injenica da još uvek vladaju isti predstavnici onih polit-ekonomskih „elita“ koji su rasturili bivšu Jugoslaviju i izazvali ratove i bedu od kojih se nikada nismo oporavili. Ista logika, retorika i psihologija vladanja zastupljena je kod današnjih predstavnika vlasti kao i kod njihovih politi?kih uzora ili direktnih kreatora iz devedesetih godina. Neki od politi?ara uspeli su da recikliraju sami sebe i da nam svoje stare žvake prodaju u novim pakovanjima, a koliko vidim ve?ina u Srbiji veruje ovim politi?arima i daje im svoje poverenje na izborima. I opet gledamo kako nam rade iza le?a i u tajnosti sklapaju poslove i dogovore sa raznim doma?im i stranim „investitorima“; kako prave ugovore i saveze ?ije ?emo posledice osetiti tek onda kada bude i suviše kasno da bilo šta popravimo; kako kr?me i rasturaju i ovo malo imovine što je ostalo u ovoj nesre?noj zemlji; kako ponovo teraju neke nove mlade ljude da beže odavde glavom bez obzira jer im se ne nudi nikakva budu?nost; kako opet opijaju gra?ane lažima i karafekama, a kada treba da im se ispostave ra?uni za njihove ludorije, oni onda ponovo izmišljaju nova „zvona i praporce“; kako nesre?ni gra?ani pristaju na nove laži i beže od istine… Bojim se da su nas uspavali kao one nesre?ne ljude u filmu Matrix i da još samo služimo za proizvodnju neophodne energije dok nam ne prona?u adekvatnu zamenu.

?uo sam „na Dnevnik“ ili pak pro?itao u nekim našim „novin?inama“ – što bi rekao Basara, kako je više ljudi u?lanjeno u politi?ke partije nego u radni?ke sindikate. Ako nas pre toga ne rasprodaju i razdele ovi naši politi?ari, onda ?e nam sigurno glave do?i naša „partijska svest“. U Srbiji je, izgleda, uvek više ljudi na vlasti nego u opoziciji. Dobro, jeste da je gomila tih trudbenika u partijama zaposlena samo na odre?eno vreme ili je pak tu honorarno i da ?e zasigurno pre?i u drugu „firmu“ kada do?e vreme za to, ali kada ?emo ve? jednom shvatiti da ne mogu baš svi da žive od politike, neko mora i da radi, privre?uje, stvara ekonomsku bazu – što bi rekli marksisti. Mada, ruku na srce, ni sindikati nam nisu ništa bolji, ako ih poredimo sa politi?kim partijama, jer im je matrica rada vrlo sli?na kao i kod politi?kih organizacija. Više se u ovim sindikatima vodi ra?una o funkcijama i raznim dilovima izme?u politi?kih i sindikalnih vo?a nego što se misli na prava i potrebe radnika. I sindikalne vo?e, kao i njihova politi?ka sabra?a, vole tajne dogovore i poslove ispod žita, pa mi radnici uglavnom do?emo samo kao neka moneta za potkusirivanje ili pak kao macola kojom se preti ukoliko sindikalci žele nešto da postignu kod politi?ara što nisu uspeli da ostvare u direktnim pregovorima u tajnosti.

U Srbiji je naprosto sve vezano za politi?ke partije i njihove interese, pa se to prenosi i na gra?ane, da ne kažem „obi?ne ?lanove“, dok se ostale organizacije od društvenog zna?aja, a koje nisu direktno vezane za politiku, oko politi?kih partija okre?u kao sateliti i gotovo da i imaju ograni?en uticaj na život gra?ana. Samo društvo bi moralo da pokaže više pameti, hrabrosti i dovitljivosti kako bi pokazalo da politika, vlast i država nisu jedine koje imaju uticaj na gra?ane. Znam, lako je to re?i, ali… Treba graditi društvo i institucije koje ?e biti od javnog zna?aja, to jest koje ?e predstavljati glas i snagu društva. To je danas najskuplje i najvažnije pitanje, tu se vodi bitka za budu?nost!

Sindikati, nezavisne institucije, NVO, organizacije koje predstavljaju umetnost, nauku, kulturu i sve ono što ?ini smisao društvenog života – moraju nastupiti u zajedni?kom frontu odbrane društvenih vrednosti. Što je snaga društva ve?a, to je uticaj politi?kih partija manji, jer tako im se naprosto smanjuje manevarski prostor i mo?, a i društveno svesni gra?ani uvi?aju da im je politi?ka vlast sve manje potrebna ukoliko više participiraju u samom društvenom životu. Povest i svest jesu povezani (samosvest) u razvijanju društvene stvarnosti koja teži svojoj „utopiji“, a to zna?i osloba?anju od bilo kojeg oblika vlasti i stvaranju apsolutno slobodnog društva.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!