ZLATKO JELISAVAC: Švejk u našem sokaku

07 May 2013

O mlakim junacima i običnim vremenima

Sve bi vas trebalo poslati na front, u rov, poterati vas na juriš preko žica i minskih polja. Valjati se u pozadini, svako to može… a niko neće da pogine.
A vidite, ja mislim da je divno biti proboden bajonetom – reče Švejk. A nije rđavo ni kada se dobije metak u trbuh, a još je lepše kad čoveka raznese granata a on gleda kako mu ruke i noge lete nekud u daljinu, i sve mu to tako dođe za divno čudo, da od silnog čuđenja umre pre nego što bi mu ko mogao da objasni šta se dogodilo. (Jaroslav Hašek, “Doživljaji dobrog vojnika Švejka”)

Bilbijski Bog kaže: „Moraš biti hladan ili vruć. A ako si mlak, Bog ćete ispljunuti iz usta svojih“. Značenje ove božanske misli se odnosi na tipično verujuće-religioznu kategorizaciju ljudi: ili jesi ili nisi; ili si sa nama ili protiv nas; vernik ili nevernik. No, šta sa ovim „mlakima“ koji nisu ni hladni ni vrući? Gde se oni mogu postaviti u ovoj „dolini suza“, gde se božije stado razumeva poprilično crno-belo, to jeste hladno-vruće? Još je čudniji položaj ovih mlakih, jer oni čine većinu na svetu, tako da nekom tipično racionalno-mlakom logikom možemo doći do zaključka da je Bog veliki deo čovečanstva „ispljunuo iz usta svojih“. Ono jeste da se mlaki dive delima vrućih i hladnih, koji ginu za Boga, državu, cara ili pak za neka svoja lična ubeđenja, ali teško da bi i oni, osim ako ih ne nateraju, ginuli za „nešto“ uzvišeno i daleko – za ono što prevazilazi njihove obične, dosadne, svakodnevne živote. A i kada bi ceo svet bio herojski, ili bar njegov veći deo, zar bi i bilo potrebe odvajati ljude na hladno-vruće i mlake? Kada bi svi bili kao Spartanci, onda bi kukavice i slabići bili tek usputna greška ili kolateralna šteta božanskog nauma, ali svi dobro znamo da nije tako…

Ovaj naš svet je „švejkovski“, prepun mlakih, da ne kažemo normalnih ljudi koji samo žele da svoj život prožive bez opasnosti od rata, gladi, siromaštva, bolesti, bede itd. i koji za taj svoj „ideal“ normalnosti i prosečnog života mogu da učine svašta. Pravi primer(ak) „mlakonjskog“ života je besmrtni vojnik Švejk, koji nošen olujom svetskog rata pokušava da preživi i spase se fronta i neposredne borbe. Švejk je sramota za K&K carevinu, on je bedni crv koji ne razume velike planove cara i ne voli dovoljno svoju domovinu. On je simulant, idiot, nepatriota i sl. jer ne želi da pogine negde u Galiciji ili Srbiji, boreći se na strani carstva koje ionako umire… No, bez obzira na lukavu defetističku taktiku koju primenjuje Švejk, ipak K&K ume da doskoči i ovakvim slučajevima koji nisu bili usamljeni, a ni sporadični, naprotiv. Umela je „stara“ Austro-Ugarska da se izbori sa simulantima i defetistima i to po pravilima, „u duhu zakona“ takoreći. Regruti koji bi tvrdili da su bolesni i nesposobni za rat sprovođeni su na lekarska ispitivanja koja su podrazumevala „metode“ zbog kojih bi regruti vrlo brzo odustali od svojih simulacija i poslušno krenuli na front. Zapanjujuće je šta su sve ljudi radili – prema Švejkovom svedočenju – kako bi se izvukli sa fronta: sami sebi odsecali prste ili pak cele udove, gutali sve i svašta kako bi se „privremeno“ razboleli, glumili ludilo, nabavljali lažna lekarska uverenja da boluju od neizlečivih bolesti itd. A zašto? Pa prema njihovoj „mlakonjskoj“ logici bolje je bilo i postati bogalj i rizikovati zdravlje nego poginuti na frontu negde na nepoznatoj zemlji, boreći se za cara kojeg ne vole i ne cene i za državu-carstvo koja ih je porobila.

Međutim, Švejkov defetizam nije – barem to nije u prvom planu – ostrašćen mržnjom prema K&K okupatorima, ne, njegovi razlozi su sasvim prozaični, prizemni, banalni, ali u isto vreme ljudski, razumni, svedeni na preživljavanje u „istorijskim“ vremenima. Švejk je samo jedan od miliona običnih ljudi koji su postali topovsko meso za interese velikih sila i gurani su u ratove sa kojima oni nisu imali ama baš nikakve veze.

Prvi svetski rat je, prvi u istoriji svekolikog ratovanja, otkrio jedan do tad „nepoznat“ svet defetista, zabušanata, dezertera – običnih, malih ljudi koji su odbijali da se bore. Defetizam je od tada postao „legalan“ način borbe protiv ratovanja i pravo svakog čoveka na koje može da se pozove ukoliko smatra da je rat svinjarija i da ubijanje ljudi ne može rešiti ničije probleme osim ako oni nisu vezani za osvajanje, istrebljenje, pljačkanje i tome slično. Defetizam je pravo na ne-ratovanje, pravo na racionalno ponašanje koje podrazumeva da je sve bolje od uzimanja oružja u ruke, ma koji razlozi da su u pitanju. Sećam se da je „pradavne“ 1999. godine, u doba NATO bombardovanja, kada je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja (šta bi sa nama bilo da je bio ministar odbrane kao što je to danas) i kada je defetizam proglasio kao najgorom boljkom i nenormalnom pojavom u zdravom srbo-herojskom nacionalnom biću. Aca je samoinicijativno cenzurisao sve medije i nalagao im da se bore protiv kukavičkog defetizma jer to škodi narodnom jedinstvu. Nije se Aci sviđala ta dekadentna pojava i borio se protiv defetizma u „našim redovima“. Rezultati Acine borbe su bili zapanjujući, jer je drakonskim kaznama i vanrednim merama uspeo u da spreči svaki kritički istup u medijima – osobito u pisanim. Nekim je pisanim medijima Aca i „došao glave“ (listovi „Naša borba”, „Dnevni telegraf”, „Evropljanin”), ali tada je to od njega tražila patriotska dužnost prema otadžbini… Mnogo godina kasnije Aca se izvinjavao pojedinim redakcijama zbog svega što je učinio, šta da se radi, takvo vreme bilo – adefetističko.

Čitajući „Doživljaje dobrog vojnika Švejka” ne možete a da ne pomislite na sve te nesrećne ljude koje su odveli na front kako bi tamo ostavili svoje kosti, a koji nisu ostali upamćeni ni po čemu bitnom osim da su bili u toj i toj regimenti ili odredu, broj taj i taj. Ništa herojsko nije ostalo za njima sem da su poginuli na frontu pogođeni metkom, razneseni granatom ili pak probodeni bajonetom, a mnogi su umrli od različitih bolesti ili od posledica ranjavanja. Nakon Prvog svetskog rata razvila se svest o besmislenosti ratovanja o kojoj svedoči „izgubljena“ generacija između dva rata; pisci kao što su Remark, Hemingvej, Hašek pisali su o strahotama rata i opisivali sudbine običnih, „malih“ ljudi koji su se borili da prežive.

Slava i hvala svim „švejkovima“ koji su ukazali na to da je rat velika svinjarija. Slava i hvala mlakim junacima!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!