ZLATKO JELISAVAC: Stranstvovanje kod kuće

29 Sep 2013

Ugroženi narod i pogrešne nacije

Ja sam tamo gde ne mogu biti, jer dolazim od drugde, jer dolazim tamo, gde sam već bio, a nikada neću biti. (Bernhard Valdenfels)

Ova Valdenfelsova misao nije neka logička zavrzlama niti retorička pošalica… Našao sam je u njegovom delu Topografija stranog. Čitam ovu knjigu po ko zna koji put; ponekad je otvorim “na slepo”, pa pročitam par stranica onako, za dušu, i uvek pronađem nešto novo. Jedan od filozofa sa kojim volim da “razgovaram”, samo što kada prestane razgovor ja ne umem da reprodukujem njegove reči/misli; one su kao i njegova određenja stranog: neuhvatljive, nikada tu već tamo gde bi mogle biti ili, bolje rečeno, gde nikada neće biti, apatridske, nomadske. Valdenfels je “partizan mišljenja”, mislilac na granici reči… Ali neću da vam pričam o Valdenfelsu; ako vas zanima, a niste ga čitali, imate u skorije doba prevedene dve njegove knjige: Topografija stranog i Osnovni motivi fenomenologije stranog, a tu je i ranije prevedena U mrežama životnog svijeta (1991.) Ove prve dve preveo je novosadski filozof Dragan Prole, a valjalo bi, ako ste radi, da pročitate i dve Proletove izuzetne studije o problemu stranog: Humanost stranog čoveka i Stranost bića. Ali ja ne bi sada o tome… Hoću da vam kažem nešto o mome gradu Prijedoru gde sam živeo nekad, a opet kao da nisam, kao da sam ga ostavio negde, stranog i neuhvatljivog ili je to on učinio meni. Ne znam…

Gradovi se menjaju, šire, preuređuju i sl., ali Prijedor je meni ostao “zamrznut” još tamo od devedesetih kada je bio grad-ubica, prepun krvožednih ludaka koji su poslani da oteraju Prijedorce i Prijedorčanke “pogrešne” vere i nacionalnosti. I uradili su to sistematski, temeljno, precizno vođeni svojom krvavom logikom i interesima “ugroženog naroda”. Ali da ne kolektivizujemo zločince jer toga nema, ima samo zločinaca-pojedinaca, uglavnom banalnih likova koji su se za vreme rata i popularnih “čišćenja” (tako se tada zvalo progonjenje nepodobnih) tukli metalnim šipkama, sekli noževima ili pak overavali žrtve metkom u potiljak, mada šteta municije – kako su se tada majstori smrti voleli izraziti. Jedan od njih je i moj školski prijatelj – ekspert za batinanje; voleo je da svrati do logora (Keraterm, Omarska, Trnopolje) i da prebija ljude metalnom šipkom, onako posle dobre pijanke, da se malo otrezni i opusti. Sudili mu u Hagu… Poznavao sam i jednog kog su zvali “Srpski bik”, jer je imao nezaježljiv seksualni apetit pa je svakodnevno silovao žene; govorio je da Muslimanke vole srpski k. Njemu nisu sudili, ubili ga vojnici kao psa jer je napao ženu-Srpkinju; u nedostaku drugih nacija, koje su u međuvremenu proterene ili potamanjene, manijak je prešao na žene sopstvenog naciona. I tako, bilo je toga…

No, bez obzira na sve, ja ne mogu da kažem da ne volim svoj grad. Ipak sam tamo živeo, završio školu, zaljubio se u jednu Nadu, a ne to je bilo u Bos. Dubici – manje mesto u blizini Prijedora. Imao sam u Prijedoru puno prijatelja i danas imam, ali opet kada odem tamo, ne osećam se kao kod kuće, osim kada sam baš u mojoj kući, gde mi i danas živi majka. Čudno je nekako sve, izveštačeno, drugačije ili sam ja pak takav pa stvari vidim na pogrešan način. Volim da odem u Prijedor leti jer tada dođe dosta stare “raje” i svake godine vidim nekog koga nisam sreo pre toga dugo. Nema gde ih nema, od Novog Zelanda do SAD; od Austrije do Švedske… Volim kad dođe moj jaran Mirza (živi u Beču), pa provedemo par dana u iću i piću; idemo na kupanje na Sanu (kakve ona oči ima-zelene; kažu da su to oči onih koji su pobijeni i bačeni u reku – muslimansko-bošnjačko-hrvatska verzija; srpska verzija ne postoji sem pojedinaca koji su bili “izvođači radova”), družimo se… Dođe i Edis iz Danske – video ga ovo leto, ali ne stigosmo ni pivu popiti. U Prijedoru živi i moj “školski”, veliki jaran i prijedorski “brijač” Dule – čudo od čoveka. Preko Duleta sam upoznao i Kabaru i družili smo se “pravo”. Sretnem i starog jarana Čvarka, kaže mi: Zlaja, jes ti to… Odma’ sam te po glavi pozn’o. Šta ima buraz – pitam ga. A šta će biti – kaže – preko dana fizika, a uveče hemija. U Prijedoru živi moj prijatelj i brat Darko Cvijetić pesnik, poslednji varvarin što prkosi Adornu i peva o ratu.

I tako je to u mome gradu… Sve je isto u mom kraju, samo mene više nema.

Ima rudnik
Gde se kopaju
Kosti
Ima grad
Gde žive
Čudoživi
Gosti

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!