ZLATKO JELISAVAC: Strano

25 Jun 2013

Novi svet u kome više nećemo biti stranci

Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo evo ga

Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata na rubovima našega smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala

Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
(Vasko Popa)

Iskustvo stranog jeste i ostaje forma iskustva i to samo u paradoksalnoj formi izvorne nepristupačnosti, odsutne prisutnosti.
(Bernhard Valdenfels)

Biti stranac, doživeti strano, živeti u inostranstvu i sl. Svi mi tragamo za nečim što nam ne pripada, nije naše, ali ga doživljavamo kao nešto sa-pripadajuće, prisno, blisko sa nama… Ono što je strano nas fatalno privlači da ga istražujemo, razumemo, doživimo ili pak i asimiliramo kao deo naše vlastitosti koja može da shvati/prihvati strano samo ako ga “prevede” u vlastitost, u ono što je moje. Ovo prevođenje stranog u vlastitost izvor je svekolikih paradoksa, od onih istorijskih – vezanih za osvajanja, kolonizaciju, asimilicaju stranog područja, do egzistencijalnog doživljavanja stranca, strane kulture i običaja. Često se kaže da istoriju pišu pobednici, ali kada bi se napravila jedna istorijska rekonstrukcija događaja iz domena uticaja fenomena stranog, onda bi došli do nekih paradoksalnih zaključaka. Najprostiji primer jesu uticaji tzv. poraženih kultura na osvajače – grčka kultura je preuzela rimsku bez obzira na realnu moć novog imperija; persijska kultura je, bez obzira na grčko omalovažavanje, izvšila uticaj na samu staru Grčku…

Primera ima poprilično kada se govori o uticaju stranih kultura koje su uspele da prežive i nastave da žive, ali ne više kao strane već domestikovane i asimilovane kao vlastite. Naravno, imamo i suprotnih primera, gde su određene kulture namerno, iz različitih razloga, zbrisane sa lica zemlje, ali i to nam govori o odnosu prema stranom koje češće izaziva strah, nepoverenje, mržnju…

Strah od uticaja tuđe strane kulture može izazvati nepoverenje, pa i želju da se od tih “uticaja” brani i sačuva autentičnost vlastitog-kulturnog, pa se ta frustracija onda materijalizuje u vidu rasizma, nacionalizma, mržnji prema stranom i strancima. No, strano, kao takvo, nije samo deo kulturnog habitusa već je naša svakodnevnica, stalna prisutnost koju proživljavamo u odnosu sa drugima, to jeste sa onima koji “ugrožavaju” našu vlastitost. Stalno imamo potrebu da naše vlastito odbranimo, sačuvamo od uticaja stranog ili da ga pak prihvatimo, ali u “razumnoj meri”. Strano nije samo ono što je tamo preko granice, iza linija naše vlastitosti, već to strano zatičemo i u nama samima kao stalnu pretnju.

Poput aliena (monstrumi koji žive u nama i izlaze razrajući nam utrobu, to jeste vlastitost – kao u filmu Ridlija Skota “Alien”) to strano živi u nama i hrani se našom vlastitošću, ličnim i kolektivnim identitetom – mi, i pokušava da preuzme primat. No, ne mora to strano samo da izaziva strah i frustracije nego može i da podstakne i neka pozitivna stremljenja kao što su želja da upoznamo to strano kroz putovanja i doživimo svojevrsnu katarzu kroz avanturizam i sticanje novih iskustava. Zato uzimamo godišnji odmor i odlazimo na more, preko agencije, na primer u Tunis ili Egipat, gde očekujemo da nas kontakt sa nečim drugačijim i stranim približi našoj vlastitoj stranosti od koje strahujemo. Ali turizam, kao savremeni vid kolonizacije i kulturnog melting pota, ima svoju logiku i smisao kojeg moramo da se pridržavamo: hotelski smeštaj, plaža, obilasci kulturnihi znamenitosti, upozorenja da sami ne idete u određene delove grada, organizovana zabava, domicilno stanovništvo koje se ponaša upravo prema očekivanim obrascima i predrasudama “turističkog diskursa”. Ovde susrećemo lažnu stranost, iluziju koja nije ništa drugo do projekcija vlastitosti i težnja da se strano odredi i postavi prema nekim standardima i aršinima. Suočiti se sa stranim znači postaviti ga u određeni poredak vlastitosti i samo tako se i može razumeti.

No, da li je baš tako? Da li nam možda strano može otvoriti perspektive za koje nismo ni slutili da postoje? Ukoliko bi strano prestali da tretiramo kao neprijatelja ili pak zarobljenika kojeg moramo prevaspitati onda bi možda imali šansu da upoznamo i nekog potpuno drugačijeg sebe. Otuđenje u društvu i radu (marksistički gledano), nelagodnost u kulturi (Frojd), zastrašujuće/napadajuće (Hajdeger), užasno i sablasno/otkačeno (Derida) mogu se svesti na zajednički imenilac – strano koje tek treba da razumemo i prihvatimo, ako je to uopšte moguće jer se na taj način narušava “status” stranosti i opet upadamo u krug svođenja na vlastito.

E sad, zašto ja sve ovo napisa? Pa bez ikakvog konkretnog razloga. Ne mora baš uvek da postoji razlog da se nešto radi, zar ne? Možda je to u stvari način i da pokušamo da mislimo i doživljavamo to strano u nama i oko nas; možda to strano i obitava u bez-razložnosti, neograničeno poretkom vlastitosti; možda to možemo doživeti gledajući demonstracije u Turskoj i Brazilu – razlozi za pobunu su tamo bili krajnje banalni u odnosu na količinu nezadovoljstva i masovnost demonstranata; možda se ta bez-razložnost već negde događa, negde u inostranstvu kada već neće kod nas; možda je i čitav svet za-stranio; možda i nema pravog razloga, a možda i ne treba ni da ga bude ako to znači postavljanje osnovu za novi poredak vlastitosti; možda bi to mogao da bude početak kraja nasilju vladanja i stvaranje novog sveta – stranog u kome više nećemo biti stranci.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!