ZLATKO JELISAVAC: Strah od dostojanstva

18 May 2016

Vlast nasilja koju prihvatamo kao neminovnost

U novoj knjizi “Budućnost profesija”, autori Danijel i Ričard Saskind prognoziraju da će u ne tako dalekoj budućnosti tradicionalne profesije zameniti automatizovani kompjuterski sistemi koji mogu da rešavaju probleme bez ljudske pomoći. U toj novoj eri nestaće i veliki broj profesija kao što su lekari, pravnici, nastavnici i niz drugih eksperata. Istovremeno, izmeniće se i način na koji se samo znanje stiče i širi.
(Glas Amerike, 17. maj 2016)


Od kada se pojavio prvi kompjuter, a bogami i pre toga, vera u veštačku inteligenciju je u konstantnom porastu. No, zajedno sa ovom verom “u bolje sutra” raste i strah od inteligencije koju produkuje čovek, ali koja, koliko sutra, može da se otme kontroli i preuzme stvari u svoje artificijelne ruke. A šta ćemo onda, kukala nam majka? Dakle, veštačka inteligencija može da nas uvede u “vrli novi svet” (nadamo se da neće baš biti kao onaj Hakslijev), gde ćemo uživati u spokojnom ne-radu, barem kada je fizički rad u pitanju, i gde ćemo se moći prepustiti filozofiranju ili pak uživati u plodovima naše imaginacije/mašte, kao Grci u antičko-helenističko doba. Roboti će da rade, a kompjuteri da upravljaju na svoj veštačko-inteligentni način, a mi ćemo da uživamo…

Stari Grci su imali robove (tretirali ih kao oruđe, Aristotel na primer) koji su im obavljali teške, fizičke poslove dok su se tzv. slobodni građani bavili politikom, trgovinom, umetnošću, filozofijom, društveno-naučnim radom itd. Mi danas imamo robote (rabotnike – od ove ruske reči za radnika/slugu SF pisac Zamjatin je izmislio reč robot) koji bi mogli imati sličnu funkciju kao robovi (potresno, distopijsko svedočanstvo o sudbini robota/robova u budućnosti pogledaj u filmu Blejd Raner) u Grčkoj (oruđe), ali oni još uvek nisu tako funkcionalni da bi potpuno preuzeli posao od čoveka. No, veštačka inteligencija napreduje zastrašujućom brzinom i njoj se sve više prepuštaju vitalni izvori našeg znanja, a sve u interesu “rasterećenja” čoveka i njegove inteligencije.

U duhu sve veće i šire komjuterizacije znanja, kao i robotizacije rada, smanjuje se i potreba za nekim tradicionalnim profesijama, pa je tako u Japanu najavljena mogućnost da se tzv. humanističke nauke, samim tim i profesije koje se za njih povezuju, isključe iz društveno-ekonomskog života, jer od njih nema neke velike koristi, a ono što je upotrebljivo, moglo bi da se zameni kompjuterima, robotima i ostalim čudima moderne tehnologije. No, ovaj “trend” u tretiranju humanističkih nauka, koji brzo i efikasno ovladava svetom, nije nikakva novotarija, već je praksa na čije posledice su upozoravali mnogi predstavnici-mislioci tzv. humanističke provenijencije, a među najistaknutijim su mislioci čuvene Frankfurtske škole (Adorno, Markuse, Horkhajmer, From, a bogami i Habermas).

Ovi mislioci su jasno iskazali svoju zabrinutost za samog čoveka u eri sve veće primene tehnike, kao i na moguće razorne posledice po čovečanstvo usled nerazumne instrumentalizacije znanja. Ono što je ključno u njihovom bavljenju tehnikom jeste to da razvijanje veštačkog znanja predstavlja podsticanje samo jednog dela naše inteligencije koji se bavi logičko-informativnim operacijama, a nauštrb naše emocionalne inteligencije, empatije, socijalnog uma i odgovornosti za Drugog. Nove vrste saznanja, podstaknute tehničkim razvojem, moraju se promisliti i ostalim slojevima inteligencije kako bi uvideli kakvu nam dobrobit one donose. No, ideološka strana cele priče o tehnici koja se ogleda u kapitalističkim društveno-ekonomskim odnosima, osobito u tzv. neoliberalnim vremenima, naprosto se događa i ubrzano odvija pod uticajem ove informativno-kalkulantske inteligencije, gde sve manje ima mesta za humanistički model mišljenja, kao i za one vrste znanja i profesije koje odatle proizilaze. Okarakterisati humanističko znanje kao nepotrebno isto je što i proglasiti čoveka za ne-korisno biće, kao u filmovima Matriks ili Terminator, gde su mašine došle upravo do ovog zaključka.

Znate, drvo raste u visinu u srazmeri sa dubinom svog korena… Tako je i sa našom inteligencijom: ne možete razvijati samo onaj deo pameti koja je vidljiva na površini i koja nam služi za tzv. logičku obradu podataka. Zdrav razum – protiv koga nemam ništa protiv, da se razumemo – naša svest, racionalnost, samo su vidljivi delovi jednog velikog kompleksa naše inteligencije, dok su oni manje vidljivi: podsvest, emotivni um, empatija, ljubav i pažnja, ako baš hoćete – itekako bitni za naše postojanje. U svetu danas raste interesovanje za ovu tematiku, pa pored gomile šund literature (obavezni pratilac trendova u znanju) o emocionalnoj inteligenciji imate ozbijne studije koje najavljuju moguće obrte u razumevanju samog čoveka. Evo, na primer, kod nas je objavljena sjajna studija psihologa Danijela Golemana Fokusiranost, koja se bavi fenomenom pažnje, a direktno je vezana za naš emotivno-socijalni um; imate, od istog autora, i knjigu Emocionalna inteligencija. Sa ovakvom literaturom valja započeti istraživanje “korena” našeg znanja koje nas vodi ka tome da upoznamo bolje sami sebe, a onda i Druge – što, opet, mora ići zajedno. Tako stičemo osnove za kreiranje/razumevanje našeg društvenog okruženja ili tako postajemo odgovorna bića. A pitanje odgovornosti jeste i pitanje naše ljudskosti.

E sad, što ja sve ovo vama napriča? Pa zbog fantoma sa istoimenim maskama… Zbog bagera koji ruše našu ljudskost… Zbog kriminilazovanih osećanja i straha od dostojanstva koje nas čini slobodnim ljudima… Zbog ove vlasti nasilja koju prihvatamo kao neminovnost… Zbog našeg života koji se pretvara u ružičasti rijaliti šou – ne-stvarnost koja postaje naš “pravi” život… Zbog žica i ograda… Zbog radnika u pelenama (iz doba Jure)… Zbog neljudske potrebe da ubijemo sve što je ljudsko u nama… Zbog raznih komentatora i botova kojima je to profesionalno opredeljenje… Zbog vas kojima je dobro i ne želite ništa da menjate… A ako ni zbog čega drugog, onda da malo popričamo… ‘Nako – što bi rekli u Bosni… Ljudski…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!