ZLATKO JELISAVAC: Što dalje od dušmanske realnosti

03 Apr 2018

Kako smo zaboravili 27. mart i utonuli u samozaborav

U Zrenjaninu je 27. marta održana tribina o istorijskom revizionizmu, pa je u skladu sa tematikom, i istaknut ovaj datum kojim se obeležava početak otpora okupaciji nacističke Nemačke ondašnje Jugoslavije, kada su – nakon sramnog sporazuma tadašnje vlade sa nacistima – organizovane masovne demonstracije u Beogradu.

Shodno novorevizonističkim tendencijama, koje su sklone da omalovaže sve slavne datume NOB-a, ovaj 27. mart je obeležen veoma skromno, to jeste skoro nikako uz sporadično i stidljivo spominjanje u medijima. Monarhističko-apisovskoj svesti istorijskih revizionista očigledno je ovaj datum trn u oku, jer te demonstracije u Beogradu su, po njihovom shvatanju, početak golgote srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Po njima, demonstracije protiv sporazuma sa nacistima organizovala je engleska tajna služba u saradnji sa lokalnim komunistima-avanturistima, zbog čijih će „besmislenih“ ideala da strada srpski rod. Zar ne bi bilo bolje da su se malo primirili i prepustili „mudrom“ vodstvu Milana Nedića, sačekali razvoj situacije, a onda, kada bi se situacija promenila na frontu, udarili na Nemce pod vodstvom đenerala Draže Mihajlovića. Srpski narod ne bi ginuo zbog komunističkog romantičnog avanturizma i veštim manevrom bi se najedanom našli na strani savezničkih snaga, pa bi tako spasli i narod i državu.

Iako ove i ovakve teorije istorijskih reviozionista ne bi ni pas sa maslom kusao, koliko su nesuvisle i zasnovane na izmaštanoj istoriji, ali one su danas in – što bi rekli mladi, i u duhu su ovog iščašeno-sluđenog vremena u koje živimo. I tako, dok normalan svet slavi svoje antifašističke pokrete i obeležava datume koji simbolizuju borbu protiv fašizma, u Srbiji se stidljivo podseća na 27. mart, više onako reda radi, uz obavezan lament nad „pravom“ istinom revizionističko-kontrarevolucionarnih kvaziintelektualaca i monarhista. A ova potonja “prava” istina je postala odavno mainstream u medijima, a stotine “istorijskih” knjiga ih uzima kao aksiom.

A šta se to dešavalo tako važno tog 27. marta ove godine pa je u potpunosti skrajnuto makar i formalno obeležavanje jednog bitnog datuma u našoj istoriji? Pa desilo se Kosovo – po ko zna koji put među Srbima… Ponovo smo „sišli sa uma“ i prešli „u svetao dan“ kada se mora braniti „Kosovo ravno“ i zaboraviti na sve ostale nevolje, jer veće i slavnije dužnosti za pravog Srbina i nema… Mislim šta ima više, veće i lepše nego ponovo skočiti u izvor našeg istorijsko-herojskog samozaborava, ostaviti po strani sve nevolje i probleme, i odbraniti Kosovo od “šiptarskih” „terorista“ i „bandita“ – kako ih je nazvao predsednik Vučić.

No, pošto nije baš objektivno da se desi masovniji odlazak na Kosovo bez obzira na ankete Informera, predsednik Vučić je odlučio da za više interese žrtvuje direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića, to jeste da ga prošvercuje na teritoriju Kosova ne bi li Marko Kraljević Đurić, zajedno sa viđenijim predstavnicima Srba za Kosova, pokrenuo slavnu borbu za Zajednicu srpskih opština. I desilo se upravo ono što su narod i predsednik Vučić (Vučić=narod) u srcu slutili nošeni mitološko-mističnom strujom kosovskog ciklusa – Marko Đurić Kraljević je „poginuo“ na bojnom polju! Dobro, nije baš poginuo, već su ga ti specijalci ROSU “vukli kroz Prištinu kao psa” (zamalo kao Kafkin Jozef K.), da bi ga nakon nekoliko sati pustili. Realniji scenario, to jeste ono šta se stvarno desilo, nije odgovarajući narodu-predsedniku i nikako se ne uklapa u standarde mitološke (pod)svesti, zato će Marko Đurić (p)ostati još jedno slavno ime u kosovskom ciklusu, kao i njegov veliki prethodnik Marko Kraljević čiji su život i delo, kao i ovog današnjeg Marka, bili „pomalo“ u disproporciji sa stvarnom istorijom i istinom.

Za ulepšavanje dušmanske realnosti, to jeste za uporno bežanje od njene banalne svakodnevnice, gde su „Srbi i ostali građani“ – citiram Ustav, siromašni i na rubu egzistencije, zadužen je niko drugi do sam narod-predsednik Vučić, koji uvek nađe načina da nas odvuče od prozaične realnosti i odvede u zanimljiviju i lepšu iluziju svekolikog preobilja kojim nas obasipa preko svojih medija. A nemojte misliti da je predsedniku lako stalno održavati tu iluziju, mada to čini bolje od Hudinija i Koperfilda zajedno, i boriti se Scilama i Haribdama surove realnosti.

Eto zašto je u Srbiji 27. mart prošao tako neprimetno… Naprosto nije imao nikakve šanse usled istorijsko-mitoloških okolnosti koje su nas zadesile baš u to vreme, a koje će da potraju, po svemu sudeći, još dugo, do ponovnog buđenja ili pak bežanja u neke novo-stare snove. Nije imao šanse 27. mart ni kao Svetski dan pozorišta, jer je javnosti bio mnogo interesantniji onaj kosovski politički teatar koji se aktuelizuje i promoviše prema potrebama vlasti. Nismo imali nikakve šanse ni mi kojima taj datum ipak nešto znači… Terali su nas da lamentarimo, zajedno sa Vučićem&Co, nad „tragičnom“ sudbinom junaka M. Đurića. Terali su nas da zaboravimo na one prave junake koji su tog 27. marta 1941. izašli na ulice da protestuju protiv izdaje i predaje u ruke okupatorima bez borbe.

A možda se ipak i plaše?! Demonstracije, narod na ulicama, haos, parole protiv vlade i predsednika – sve to evocira na neke proteste iz naše bliže prošlosti, kojih se oni na vlasti nerado sećaju… Kosovo je ipak bolje za našu anesteziranu svest koja više voli da živi od iluzija i snova neke lepše, davne prošlosti… No, takvoj stondirano-uspavanoj svesti u inat, koja se budi iz svog dremeža jedino na zvuk nacionalističkog režanja i udara zuba od zube, moramo odgovoriti pa makar i poslednji bio: Smrt fašizmu! Slava junacima NOB-a! Dole revizionizam i kontrarevolucija!

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!