ZLATKO JELISAVAC: Šta ono beše razlika između Vučića radikala i Vučića naprednjaka?

06 Aug 2017

Vrhunski dometi radikalskog nihilizma i moralnog idiotizma

Bez obzira na tragične posledice za sve nas, čovek ponekad uhvati sebe da uživa u bezuspešnom naporu delova tzv. građanske Srbije da uvere druge, pa i sebe, da je Vučić naprednjak nešto drugo nego Vučić radikal. A stvarnost ih svakog dana demantuje i ogoljava njihovu poziciju.

Uzmimo na primer skup u Veterniku povodom godišnjice Oluje. Šta je tačno tu razlika između Vučića radikala i Vučića naprednjaka? To što je rekao da je Srbija za mir. Pa to su radikali i brojna nacionalistička bulumenta govorili i devedesetih, da su oni za mir, ali da ih drugi napadaju. Sada Vučić ne govori “Velika Srbija”, ali govori “srpski etnički prostor”. I dalje preti i patetiše. I dalje manipuliše ljudskim žrtvama i ostavlja prostor za novi rat čim se za to stvore uslovi. Poruke koje je poslao na skupu bile bi iste i da je Šešelj tamo govorio, možda samo drugačije upakovane. Čak je i Milorad Dodik u odnosu na Vučića delovao umereno.

Ali ekstremni nacionalizam samo je jedna od odlika Vučićeve imanentne “radikalštine”, koja podrazumeva beskrupulozno laganje, manipulisanje i šibicarenje. Ona je sinonim za moralni idiotizam[1] u politici i svakodnevnom životu. U pitanju je nihilizam, koji zagovara da ne postoji stvarnost već samo njeni prividi. A to je ono što mi danas živimo u Srbiji.

Recimo, šta radi vlast u Srbiji kada treba da reši neki važan problem? Pa ili se pravi blesava i izbegava razgovor o konkretnom problemu ili pak minimalizira njegov značaj. Kada nema drugog načina, onda svoje probleme prebacuje na druge, to jeste traži od drugih ljudi koji često nemaju nikakve veze sa dotičnim problemom, da „ponesu odgovornost”. Ovom taktikom se ne pokušava ništa drugo do kupovina vremena kako bi se smislilo neko rešenje ili pak kako bi građani, vremenom, zaboravili o čemu se radi i zaokupirali se nekim drugim stvarima.

Uzmite, na primer, Vučićev poziv na „unutrašnji dijalog“… Tipično blesavljenje vlasti kojim će se građani i razni analitičari zamajavati neko vreme, gde će se puštati razni probno-propagandni baloni kako bi se ocenilo kako bi bilo najbezbolnije i najmanje štetno po vlast da prizna građanima neke nezgodne istine, kao što je „novonastala“ situacija sa Kosovom. Prvo će Vučić da okupi, pored onih koji ga već podržavaju u vlasti, opozicione lidere koji će „imati hrabrosti“ da podnesu istinu zajedno sa predsednikom Srbije i prenesu je građanima Srbije koji su uvek bili puni razumevanja za poteze vlasti. Nakon što postigne neki politički konsenzus, onda će Vučić krenuti da traži žrtvene jarce preko kojih će amortizovati bes građana, to jeste ublažiti posledice njihove moguće reakcije. Zato će sada opoziconi političari koji ne pristanu na „konsenzus“, a usude se da nešto zamere predsedniku i njegovim skutonošama, biti okarakterisani kao izdajnici i kao oni koji teže uništenju srpskog nacionalnog bića. Krenuće nova haranga na njih.

Dobro znano je da iz ovakve harange na političke lidere, predstavnike NVO ili nelojalne novinare, muzičare, glumce itd. mogu da proizađu svakojaka zla koja će biti opravdana patriotskim zanosom ili društveno-istorijskim momentom – setite se atmosfere koja je stvorena neposredno pre ubistva Zorana Đinđića (uzgred budi rečeno, to ubistvo su radikali proslavljali uz muziku). I sve možda i ne bi delovalo tako strašno da je to splet okolnosti ili pak delovanje ludog sticaja istorijskih okolnosti, a ne organizovane, sinhronizovane i dirigovane kampanje. Samo da ne padnu glave i da vlast novonastalu situaciju ne iskoristi kako bi uvela otvorenu dikataturu, mada mislim da njoj više prija, a i manje je vidljivo, da nas polako i postepeno davi, to jeste sistematično ukida društvo gde još žive poslednji segmenti demokratije i slobode.

Stari saradnik radikala Aleksandar Vulin paralelno igra svoju očigledno unapred pripremljenu ulogu. Ovaj prevejani iluzionista i majstor igre zvane „drži vodu dok majstori odu“ dobio je zadatak da podigne borbenu gotovost i okuraži već pomalo zaboravljeni duh ratništva i junaštva. Najedanput ministar Vulin počinje da nam govori o redovnom služenju vojnog roka, o potrebi da se svi uključe u program vojne obuke i da, prema sopstvenom priznanju: ne moraju svi da nose pušku, ali moraju da znaju koristiti gazu, vatu, zavoje i sl. Kulminacija ovih Vulinovih vojnih igara jesu pozivi rezervnom sastavu vojske da „preuzmu raspored“ i da se odazovu na vojnu vežbu. Šta ovo treba da znači? Pa, ako ništa drugo, da stvori atmosferu priprema za sudbonosnu bitku za Kosovu, koja je davno već izgubljena. Ne plašite se, neće Vulin u ratno vojevanje, mada sa obzirom na naš talog lošeg iskustva sa ratovima koje je vodila Srbija – malo opreza nije na odmet, ali na ovaj način stvara iluziju da je Srbija spremna za rat, mada, kao lider u regionu, želi mir i prosperitet svima.

Vulina možete razumeti kao ostvarenje one hegelovske fraze o istorijskim događajima koji se jednom pojavljuju kao tragedije, a drugi put kao farse

Jedini suštinski važni unutrašnji dijalozi koji u Srbiji treba da se obave jesu unutrašnji dijalozi njenih građana. Da li zaista želimo da živimo u državi i društvu kojima vladaju moralni idioti? Da li zaista želimo da živimo u društvu gde će sve, ali baš sve biti laž i mimikrija, gde ćemo svi, hteli ne hteli, postati nihilisti[2]? Eto, ovo je samo par natuknica u kome smeru bi trebalo da krene taj unutrašnji dijalog… A kada se lepo izrazgovarate sa alter-egom, onda zaključke koje ste izveli, sprovedite u delo. I verujte mi da ćete se začuditi koliko ljudi misli isto kao i vi. Kojih ljudi? Pa onih koje ćete zateći pred Skupštinom ili zgradom Vlade Srbije kada dođe vreme za to…

(Autonomija)

[1] Moralni idiotizam je termin koji je u psihijatriju uveo engleski lekar Džejms Pričard da označi poremećaj ličnosti kod koje intelekt ostaje sačuvan, ali moralni orijentiri nestaju. To je stanje u kojem čovek prestaje da razlikuje dobro i zlo.

[2] “Nihilizam je, gradeći sebi alibi, potkopao temelje borbe za menjanje stvarnosti. Nepriznavanjem i poricanjem sveta, delikatno je uklonjena potreba da se on menja. Ako nešto ne postoji, osim kao privid, čemu ga zamenjivati za neki drugi? Ako je zlo stalno, čemu hteti menjati nešto što je neizmenljivo? Ako se svemu, u principu, odriče svaka vrednost, onda ni promene ne mogu vredeti. Intelektualac dolazi do ubeđenja da se protiv zla nije moguće boriti i da je za Duh jednio moguć neutralan stav. A pošto neutralnost nije moguća – ostaje kolaboracija“ (Iz romana „Kako upokojiti Vampira“ Borislava Pekića)

Podelite ovu stranicu!