ZLATKO JELISAVAC: Šta je to narod?

25 Mar 2016

Iza narodnjaštva ne stoji ništa drugo do – mržnja, sujeta i vlast

…biti okarakteriziran liberalom na ovim područjima od kraja XIX stoljeća pa do danas znači, kolokvijalno, osobu koja “mrzi svoj narod”, koja ga “ne razumije”, kojoj je strano sve što je “narodno i što iz njega proističe”. Vrijednosti za koje se zalaže liberal uglavnom su strane “našem” narodu, tuđa, “zapadnjačka” izmišljotina koja slabi jedinstvo i snagu “našeg” naroda. Slično možemo primijetiti i za “radikalno”. Na ovim prostorima, što se vidi na stranicama ove knjige (Dominantna i neželjena elita – Latinka Perović), radikalno je nešto što dominira u političkom smislu, ono hegemonijsko, upravo etablirano, a ne, kako se danas uglavnom shvaća u Europi, nešto sa margina (bilo s lijeve, bilo s desne strane). Dakle, za razliku od “liberala” koji su “otuđeni” od “svog” naroda, radikal bi onda bio “čovjek iz naroda”, on je onaj koji ponajbolje “razumije svoj narod”.
(Rigidni konzervativci i u kapitalizmu i u socijalizmu, Asim Mujkić, Danas, 20. mart 2016.)


Strah od tzv. liberalnih ideja u Srbiji ima dugu i zanimljivu istoriju i on postoji od samog nastanka “moderne”srpske države… Pored toga što je liberalizam sinonim za Zapad i njihove “sumnjive” demokratske namere, takođe biti liberalan znači težiti promenama, a u Srbiji se na takve intencije uvek gledalo sa podozrenjem i ispod oka – Nušić i Domanović su svoje najbolje komedije i satire posvetili upravo ovom fenomenu. Pored tolikog straha od promena i “novotarija sa Zapada”, liberalizam u Srbiji nije imao skoro nikakve šanse i uglavnom je iskorenjivan u samom nastanku, a zastupnici liberalizma (levog ili desnog) surovo su kažnjavani jer su se usudili da pokušaju nešto da promene i pokrenu u ovoj ustajaloj klerikalno-apsolutističko-primitivnoj žabokrečini.

Mogu ti liberali, eventualno, da postoje kako bi upotpunuli, na prvi pogled, živopisnu floru i faunu naše političke scene, ali ukoliko se usude da udare na vlast, onda najedanput Srbija postaje jedinstvena u svom narodnjačkom radikalizmu i odlučna da odstrani sa sebe tu nakaznu liberalnu izraslinu koja nagrđuje “naše” zdravo pravoslavno-srpsko-slavensko telo. I džaba je ovde pozivati se na razum, prosvetiteljstvo, demokratiju, otvoreno društvo itd. – ništa od toga ne pije vodu, štaviše može vrlo lako da vas svrsta, ako zastupate takve ideje, u tzv. petu kolonu, a onda vam je propast zagarantovana. U Srbiji danas lako može da se desi da i Premijer, koji sada barem prividno zastupa zapadno-evropsko-liberalne vrednosti, najedanput zakovrne očima, to odbraci i ismeje, i padne u mistični trans što u Srbiji znači novu autoritarnu epizodu, gde će biti svega i svačega: od javnog linčovanja do zatvora, od ubilačke propagande do stvarnih smaknuća prokazanih ličnosti, od špijuna do tajkuna, od sumraka do svitanja…

Radikalni i narodnjački populizam je rak-rana srpske političke scene i on napada svaku zdravu ćeliju društva i ne dozvoljava bilo kakve promene, jer ukoliko se u Srbiji konačno izgradi neko, koliko-toliko, normalno društvo, onda radikalni populisti gube moć, a ovde se samo o vlasti/moći i radi i uvek se radilo. Nije ovim narodnjacima stalo do srpskog naroda i njegove istorije i tradicije, već uz pomoć tih “priča” pokušavaju da sačuvaju moć i prevlast; baš njih briga za istoriju i pravu istinu, jer što je više laži i mitomanije, to je i više prostora za političku manipulaciju kao i mogućnosti da se u opštem nacionalno-klerikalnom onirizmu ućari i velika materijalna korist.

Prosto je neverovatno kako je samo društvo u Srbiji slabo razvijeno i po tome smo “lideri u region” – kako ovu frazu vole da koriste balkanski populisti. Vlast čini sve kako bi onemogućila bilo kakav demokratski razvoj i ono što je, kao, pozitivno i uz velike muke ostvareno u ovoj nesrećnoj zemlji – kao da je samo onaj prokleti izuzetak koji potvrđuje pravilo: da smo zaostala i mala država koja pati od kompleksa veličine i akutnog konzervativnog populizma. No, našu nerazvijenost ne oslikava toliko stav vlasti i njene ne-volje da se menja, koliko se ova nerazvijenost ogleda u slabosti onih društvenih snaga koje bi trebale da su motor i pokretač promena. Koliko smo samo razočarenja doživeli u poslednje dve decenije gledajući kako oni koji su animirali građanke/građane i usmeravali ih u pravcu društvenih promena, najedanput postaju tipični predstavnici bledih oponenata vlasti koji trčkaraju uz njene skute, polomljene kičme i kako samo još, reda radi, ponavljaju iste fraze kojima su nekada pokretali velike mase ljudi. Šta smo to radili? Gde smo bili? Čemu smo se nadali? Ostaju ova pitanja da lebde nad ustajalom močvarom našeg društva i kao da se više i ne čuju se od narodnjačke dreke i patriotskog zapomaganja…

Kako to radikali, ili neki drugi zastupnici tzv. narodne volje, pameti, duše, sentimenta i slično, znaju bolje šta narodu treba od recimo neke, na primer, liberalne političke opcije? Gde su to oni dobili tapiju na pravo zastupanja narodnih interesa? Kako su to radikali narodu toliko prirasli za srce da samo oni osećaju patnje svoga etnosa? A pre svega bih voleo da mi neko od tih “narodnjaka” objasni šta je to narod; da mi priloži neku smislenu definiciju kako bi ustanovili sa kime to oni uopšte tako ekstatički-mistično opšte kada su toliko sigurni u to šta narod hoće i šta narodu treba. Naravno da je tipičan odgovor narodnjačkih struktura kako se oni brinu o interesima srpskog naroda, a ostali valjda spadaju u red manje važnih naroda, nacija ili građana. Ništa ne stoji iza ovih frazetina o narodu sem laži, lopovluka i generalno loših namera i zato ako vam neko počne da brani narodne interese i predstavlja se kao zastupnik narodne volje, odmah se uhvatite za novčanik, jer verovatno se radi o prevejanom lopovu i frazeru koji će vas opljačkati prvom prilikom. Pa taj narodnjak i ne zna da živi od ničeg drugog nego samo od hajdučije i “velikih” reči iza kojih ne stoji ništa “osim mržnje, sujete, vlasti” – što bi rekao Džoni Štulić.

Krajnje je vreme da ovoj narodnjačkoj pošasti, jednom za uvek, kažemo jasno i glasno: dosta! I tu ne mislim ni na jednu političku stranku posebno ili, pak, mislim da se to odnosi na sve trenutne političke opcije, jer niti jedna nije do kraja rešena narodnjačkog populizma. Nažalost, sve partije vole da koketiraju sa “narodom” i da na taj način navlače jeftine političke poene, ali ako ćemo razumno da odlučujemo, onda bi bilo najbolje da podršku damo onim političkim snagama koje najmanje drže do podrške naroda, a više misle na građanke i građane i na njihove konkretne probleme. Naravno da je najteže pitanje za koju političku opciju se opredeliti, jer smo ih sve, manje-više, već videli na delu i šta su u stanju da učine. No, mislim da smo kroz ovu poslednju, naprednjačku avanturu konačno iživeli sopstvene narodne sentimente i da se sada trebamo okrenuti našim realnim problemima. I zato mogu reći za koga ne treba sigurno glasati na predstojećim izborima: za narodne populiste! A ako ih ni danas ne prepoznajete ili mislite da im još uvek treba verovati i dati im još jednu šansu, onda vas moram upitati: Da li je vama uopšte stalo do budućnosti? Ili, bolje rečeno: Da li vam je stalo do vaše dece? Ako vam je stalo, onda znate šta vam je činiti i kome nećete dati svoj glas… Zato izađite na izbore i glasajte, to jeste ispunite svoju građansku dužnost… Podvlačim, građansku dužnost, a ne narodnu…

(Autonomija)