ZLATKO JELISAVAC: Srbija ni na nebu ni na zemlji

08 Dec 2012

Živeti sa memorandumom SPC-a

“Od sadašnje Vlade i Skupštine očekuje se da umesto prihvatanja ‘integrisanog upravljanja granicom’ preispita sve dogovore prethodne Vlade o ‘prelazima’ koji nisu potvrđeni Skupštinom”, navodi se u pismu.
“Ovome da dodamo i sledeće, nimalo beznačajno: onima koji sprovode korak po korak stvaranje nezavisnog Kosova, nije svejedno koja vlast u Srbiji će to aminovati. Zato taj ‘vruć krompir’ samorazaranja, utrampljuju, ne ‘svojim’ evroslinavcima, nego onima koje je narod izabrao zbog njihovog nacionalnog opredeljenja. Kad Kosovo predaju, misle takvi, oni koje je narod izabrao smatra, a i sami to tvrde, naslednicima oslobodilaca Kosova, i to baš na stogodišnjicu njegovog oslobo|enja, ko će onda moći u budućnosti dovesti pod znak pitanja pravdu i pravednost tog čina?!” (Izvor: B 92, “Nedeljnik”) – pismo nepoznatog crkvenog velikodostojnika koji je odmah demantovao da je to pismo ikada poslao, to jest poslao je, ali dva, jedno za predsednika Tomislava Nikolića, a drugo za momentalni demanti, jer je velikodostojnik znao da će ga prozvati “sitne duše”.

Slično se dešavalo i sa “čuvenim” Memorandumom SANU… Prvo, jesmo poslali, posle nismo… Jeste naš memorandum, pa opet nije… Nismo mi to hteli da objavimo, ali neki mangup iz SANU – verovatno iz pomoćnog osoblja – to je učinio. Nismo to izglasali, mada kada se bolje razmisli…

Srbija je izgleda fatalno podeljena na nebesku i ovozemaljsku i pri tome ova dva “regiona” ne korespondiraju baš uspešno… Šta se to događa pa ova svetovna Srbija tako teško pronalazi zajednički jezik sa onom duhovno–onostrano–nebeskom?

Znamo, tamo još od Aurelija Augustina – koji je primenio Platonovu koncepciju idealne države na hrišćansku doktrinu države božije – da je božansko carstvo paradigma ovozemaljskom i da država svetovna mora da se rukovodi božijim zakonima i uređenjem propisanim tamo negde na nebu, to jest u državi božijoj (tamo su kuće od čokolade, prozori su od marmalade, tamo svako radi ono šta hoće, tamo raste svako voće). Sinod SPC uporno “propagira” ovu tezu o državi božijoj, pritom smatrajući da se ona, kao i ova svetovna, zove Srbija i da je boguugodna, otačastvena, toržerstvena, slatka od pravoslavlja, itd. Paradigmu božanske države SPC pronalazi na Kosovu, odnosno smatra da Kosovo jeste ta nebeska tvorevina ili barem najbolja od svih, ekstremno retkih, dosadašnjih božanskih kreacija. Kosovo je sveta srpska zemlja, tamo su crkveni hramovi, tamo su oduvek živeli Srbi i borili se za svoju večnu državu. No, činodejstvovanjem sotone i njegovih pomagača Kosovo su okupirali Turci–Seldžuci, a kasnije i Šiptari–Albanci… I ne lezi đav’le, mic–po–mic, rat po rat, nevernik do nevernika, istorijska nepravda do nepravde i Srbiji, sotone američke i EU–ovske, oteše Kosovo ravno i predaše u ruke Šiptara (… ne bi Kraljevića Marka da im vikne: dođ’te kučke da pijemo vino)!

Ali, najviše boli nepravda što nam nanesoše domaći izdajnici, koji su se za šaku dolara i malo vlasti prodali novom svetskom poretku (carstvu đavolskom) i na taj način, u dobroj meri, doprineli da danas na Kosovu živi jedva 50.000 Srba i to na severu, one “poturice” dole na jugu i ne računamo. Nije to ovim izdajnicima bilo dosta već moraše i ovo malo Srba da prodaju stranim silama… I šta rade nesrećnici: narod dele, granice između Kosova i Srbije prave, hoće da rastave dva oka u glavi.

I ostala je SPC verna svojoj nebeskoj Srbiji bez obzira na prosvetiteljske ideje o državi zemaljskoj gde vladaju ljudski zakoni, narodna volja–demokratija i gde je crkva odvojena od države, to jest od vlasti. Ukazivao je SPC, mnogo puta, da Srbija srlja u propast, ali džaba… Uzalud je upozoravano na pošast prosvetiteljskih ideja koje je širio Dositej Obradović; uzalud je bilo govoriti da su tzv. reforme jezika i pisma Vuka Karadžića u stvari bile đavolska podvala; uzalud je crkva upozoravala na zlo modernizacije zbog izgradnje prve pruge u Srbiji. Sve je to bilo uzalud jer je ovozemaljska Srbija uporno srljala u pakao i zato nije ni čudo što nam danas prodaju i Kosovo ravno…

Saleteli mi Srbi, pa više od pet stotina godina kukaj: “Jao, Kosovo!”… “Kosovo tužno!”… “Kuku, Lazo!” Plakasmo tako preteći kroz plač dušmanima: “Mi ćemo ovako, mi ćemo onako!” Plačemo mi junački i pretimo, a dušman se smeje. A mi se dosetismo u jadu Marka i uzmemo zivkati čoveka da ustane iz groba, da nas brani i sveti Kosovo. Zivkaj danas, zivkaj sutra, zivkaj svaki čas, za svašta: “Ustani, Marko!”… “Dođi, Marko!”… “Pogledaj, Marko, suze!”… “Kuku, Kosovo!”… “Šta čekaš, Marko?” I tako to zivkanje pređe u bezobrazluk. Napije se neko u mehani, pa se tek kad potroši pare ražali za Kosovom, obuzme ga neko junačko čuvstvo pa odmah: “Jao, Marko, gde si sad?” I to, brate, nije malo, nego je to trajalo tako pet stotina leta. Na Kosovu već čitava baruština srpskih suza, a Marko se preturao po grobu, preturao, pa se već i mrtvu čoveku dosadilo.
I jednoga dana, pravo – pred božji presto.
– Šta je, Marko? – pita ga gospod blago.
– Pusti me, bože, da vidim šta rade dole oni moji slepci! Dosadi mi njihova kuknjava i zivkanje!
– E, Marko, Marko – uzdahnu gospod – sve ja znam; ali kad bi im se moglo pomoći, ja bih im prvi pomogao.
– Samo mi, gospode, povrati Šarca i oružje i daj mi staru snagu, pa me pusti da ogledam mogu li šta učiniti!
Bog sleže ramenima i mahnu zabrinuto glavom.
– Idi kad želiš – reče – ali nećeš dobro proći.
(Radoje Domanović – Kraljević Marko po drugi put među Srbima)

Ne može više nama ni Kraljević Marko pomoći… Uzalud je sve, džaba smo junaka mučili. Nije više Srbija kao nekad i nikada manje nebeska nije bila. Ako, prosto vam bilo, ali dok je SPC–a, biće i Srbije nebeske, gde je Kosovo neotuđivi deo države božije, čiji integritet i suverenitet niko ne može narušiti, a ponajmanje ovi bedni političari sa svojim sitnim interesima i izdajničkim dušama.

Kad iziđe pred boga, a bog se smeje, sve se tresu nebesa.
– Osveti li, Marko, Kosovo? – pita kroza smej.
– Namučih se, a jadno mi Kosovo, nisam ga ni video! Biše me, apsiše me, pandurisah, i najzad me sprovedoše među lude!… – žali se Marko.
– Znao sam ja da nećeš bolje proći… – veli gospod blago.
– Hvala ti, bože, te me oprosti muka; a više ni sam neću verovati kukanju mojih potomaka i plaču za Kosovom! A ako im treba pandura, bar za tu službu imaju dosta na izbor, sve boljeg od boljeg. Bože mi oprosti, ali mi se čini da i nisu moji potomci, iako mene pevaju, nego da su potomci onoga našeg Sulje Ciganina.
– Njega sam ja i hteo poslati da me nisi ti onako molio da ideš. A znao sam da im ti ne trebaš!… – veli gospod.
– I Sulja bi danas među Srbima bio najgori pandur! Svi su ga u tome pretekli! – veli Marko, i zaplaka se.
Bog uzdahnu teško i sleže ramenima.
(Radoje Domanović – Kraljević Marko po drugi put među Srbima)

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!