ZLATKO JELISAVAC: Srbija kao Čikago XIX veka

20 May 2018

Kooperacija vlasti i “investitora” – radnici izgubili “pravo na pravo”

Neki tvrde da se na protestu radnika u Rumuniji, gde su se tražile veće plate i bolji uslovi za rad, pojavio i transparent na kojem je pisalo: Nismo vam mi Srbi! – aludirajući na sada već poslovičnu servilnost srbijanskih vlasti prema stranim i domaćim investitorima kojima se, očigledno, garantuje da ovde mogu da rade šta im je volja. Nezavisno od toga da li vest iz Rumunije tačna ili ne, činjenica je da je Srbija investicioni „divlji zapad“ i da radnice i radnici imaju nemoguće uslove za rad, usled izrabljivačke politike koju sprovode poslodavci. I za to je svakako najviše kriva vlast, koja ne samo da dopušta ovakvu situaciju, već je i sama podstiče i finansira.

Prosto je neverovatno koliko se vlast trudi da izađe u susret tzv. investitorima, najčešće onima koji imaju veoma sumnjiv background, ne žaleći pritom novaca građana (dajući i po deset hiljada eura za svako novo zaposlenje), a istovremeno je potpuno slepa i gluva na zahteve radnika koji traže humanije uslove za rad i veće plate. Jedino što su do sada radnici mogli čuti od strane predsednice vlade Srbije ili pak ministra za rad ili pak samog predsednika – jesu prekori, jer su radnici, prema mišljenju dotičnih predstavnika vlasti, nezahvalni, lenji i traže mnogo više nego što država može da obezbedi.

Danas su radnici u Srbiji dovedeni u takvu situaciju da više i nemaju kome da upute svoje zahteve, jer su poslodavci, uglavnom, ušuškani i osigurani sa svim mogućim garancijama, dok radnici imaju samo pravo da rade, a ne i da se žale na platu ili pak na uslove u kojima rade. Sindikati, koji bi trebali da se bore za radnike, potpuno su razbijeni – što zbog upornog uništavanja ugleda i reputacije radničkih posrednika od strane vlasti, a što i zbog unutrašnje nesposobnosti i pohlepe samih vođa pojedinih sindikalnih organizacija. Dakle, može se zaključiti da radnici ovde nemaju na koga da se oslone, osim na same sebe, ukoliko žele da se izbore za svoja prava i da su danas u situaciji da se bore za ista ona prava za koja su se borili radnici u Čikagu, na primer, krajem XIX veka

Eto to je jedan od najbolnijih pokazatelja koliko je ova vlast – a i oni pre ove aktuelne nisu mnogo uradili kako bi zaštitili radnike od najgrublje eksploatacije – uspela da unazadi standarde radničkih prava koja nisu lako stečena i kako je vlast, zlonamerno i svesno, pauperizacijom i svođenjem radničkih prava na istorijski minimum, sistematski uništavala radničku klasu.

Poslednji primer bahate kooperacije vlasti&investitora jeste slučaj radnica u turskoj tekstilnog firmi „Kajzen“ koja se nalazi u Smederevu. Nakon štrajka, zbog nemogućih uslova u kojima su radnice radile (rad za ispunjenje norme – radilo se i po deset sati i vikendima, uz minimalnu pauzu gde se radnicama kontroliše i beleži odlazak u toalet, ograničava količina popijene vode na samo sve čaše i sl. – što već zalazi u domen robovlasničkog tretmana) uprava firme je, iz očigledno resentimanskih razloga, otpustila nekoliko radnica (njih sedam, ako se ne varam) uz obrazloženje da su neovlašteno fotografisale halu u kojoj rade (i okačile fotografije na facebook, kako bi dokumentovale i pokazale uslove u kojima rade) što spada u domen „službene tajne“ ili kako su to već formulisali. Radnice su samo tražile da im firma isplati dugovanja za prekovremeni rad, i to je bio povod za štrajk, a razlozi za nezadovoljstvo su, ustvari, nemogući uslovi u kojima one rade.

Pored minimalne plate koju dobijaju za svoj rad radnice su očigledno ponižavane i tretirane kao bića nižeg reda ili pak mašine za rad bez prava na odmor. Radnice u ovaj kompaniji nisu imale pravo na prava – kako je to Hana Arent lepo formulisala, govoreći doduše o ljudima koji su prestali pravno da postoje, pa zbog toga i nisu mogle imati taj luksuz, barem po mišljenju njihovih poslodavaca, ali i države Srbije, da se bune i žale zbog neisplaćenih prekovremenih sati ili pak loših uslova na radnom mestu. Potpuno je neshvatljivo zašto država dopušta ovakav tretman radnica i radnika od strane poslodavaca? Zašto nas vraća u XIX vek? Zašto žmure nad činjenicom da poslodavci zabranjuju radnicima sindikalno organizovanje, iako je to protivzakonito? Zašto dopuštaju ovakvu eksploataciju i ponižavanje radnika? Nerazumno, nehumano, bahato, glupo – ne znam kako bi još okarakterisao ovo ponašanje države a da ne počnem da koristim mnogo gore izraze i epitete…

U Zrenjaninu, gradu u kome živim, nedavno su se domaći poslodavci žalili na stranu kompaniju Drakslmaier, koja zapošljava više od 5.000 ljudi, kako im uzima radnu snagu. Tako je jedan od poslodavaca, tzv. privatnika, izneo “jeziv” podatak da će biti prisiljen da podigne platu u svojoj firmi, na sopstvenu štetu, kako bi privukao radnike. Naime, Drakslmaier, bez obzira što su i tu uslovi za rad daleko od idealnih, daje veće plate i zato radnici prelaze u ovu firmu napuštajući domaće poslodavce, koji su, uglavnom, poznati po svojoj surovosti i eksploatatorskim tendencijama. Kod tzv. domaćih privatnika mogu dobiti minimalac koji jedva prelazi 20.000 dinara i eventualno nešto “na ruke”, kako poslodavac ne bi imao problema sa plaćanjem doprinosa za radnika (penziono, zdravstveno i sl.) a u Drexu – kako ga popularno ovde zovu, plate su više i bliže su tom republičkom proseku.

Dodatni problem prave i masovni odlasci radnika u inostranstvo koji preko agencija idu najviše za Češku i Slovačku… Možda će, ipak, princip ponude i potražnje pre rešiti neke probleme u ovoj zemlji nego sama vlast. Ukoliko se ovakav trend nastavi, ponestaće radne snage u Zrenjaninu, a bogami i celoj Srbiji, i onda će poslodavci morati da daju više plate i obezbeđuju bolje uslove radnicima ili pak da uvoze radnu snagu – kako reče predsednik. Samo ne znamo odakle, pošto su plate i radnička prava u Srbiji neprivlačne i za one iz najsiromašnijih zemalja sveta.

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!