ZLATKO JELISAVAC: Šrafčići zla

15 Feb 2016

Slučaj Tolimir ili simptomatično banalni

„Čuli smo prigovore odbrane da je Ajhman na kraju krajeva bio samo ‘šrafčić’ u mašineriji konačnog rešenja, i prigovore tužilaštva koje je verovalo da je u Ajhmanu otkrilo pravog pokretača. Ja sama nijednoj od ovih teorija nisam pridavala veći značaj nego jerusalimski sud, budući da je čitava teorija šrafa pravno besmislena, pa tako uopšte nije važno koji se red veličine pripisuje „šrafu“ po imenu Ajhman. U svojoj presudi sud je naravno priznao da je takav zločin mogla da počini jedino ogromna birokratija koja koristi državne resurse. Ali u meri u kojoj je to zločin – što je, naravno, preduslov za suđenje – svi šrafovi u mašineriji, koliko god bili beznačajni, na sudu se odmah pretvaraju u počinioce, to jest, u ljudska bića.“
(Hana Arent, iz pogovora Ajhman u Jerusalimu)


Samo šrafčić u mašini… Da li se ponekada osećate tako? Učestvujete u nečemu što i ne razumete do kraja, ali ste svesni da pripadate mašini: društva, države, preduzeća, partije, vojske, tajne službe, vatrogasnog udruženja – nebitno. Svesni ste da niste bitan deo te mašine, to jeste niste vitalni ili pokretački deo, ali znate da će doći do zastoja ili problema u radu ukoliko vaš šraf zakaže. Sve to nas navodi na mišljenje da i nema nevažnih delova jednog složenog stroja kao što je država, na primer. Tomas Hobs je poredio državu sa mitskim čudovištem Levijatanom, misleći pri tome na mnogoglavost sistema kojeg nije lako protumačiti i razumeti, ali ga valja prihvatiti. Zato je Hobs i “smislio” svoju teoriju društvenog ugovora koja kaže da se pojedinci, kao slobodne individue, dobrovoljno obavezuju na služenje nekom državnom sistemu jer tako spasavaju sebe od sopstvene zle prirode (homo homini lupus est) i u društvu nalazi spas, a u državi garanta njegovih prava kao građanina. No, na ovaj način pojedinac postaje “šraf” u sistemu i on mora da funkcioniše kako bi celokupan sistem radio kako treba. Međutim, đavo se krije u odgovornosti…

Šta ako ste deo sistema zla i ako učestvujete u mašini za masovno istrebljenje neke populacije ljudi, kao što su to bili Jevreji za vreme Drugog svetskog rata, prvo u Nemačkoj, a onda po celoj Evropi. Možete vi od sebe da pravite “šrafića” koliko hoćete, ali i kao takvi ste deo sistema zločina, i opet vam kažem: bez vas ta mašina ne bi funkcionisala… E takvo “čudo” od šrafića je bio i Ajhman o kome sam već pisao dosta puta jer me fascinira bezličnost “lika i dela” ovog zločinca. Zbog njegove navodne bezličnosti i Hana Arent mu je “posvetila” knjigu Ajhman u Jerusalimu, gde je upravo na primeru Ajhmana pokazala kako je funkcionisala ubitačno-birokratska mašina nacističkog režima u organizovanju višemilionskog ubijanja Jevreja, jer morate priznati: ne mogu se toliki ljudi poubijati tek tako; neko to mora i da organizuje, to jeste: ulogoruje ili smesti u neki sabirni centar, transportuje ljude, oduzme im vrednu imovinu, sve to zapiše, registruje i, sve u svemu, napravi sistem po kojem će “konačno rešenje” da funkcioniše. Ajhman je bio deo te birokratske organizacije koja je služila za efikasno ostvarenje plana konačnog rešenja i njegova uloga je bila logistička ili tačnije on je bio zadužen za što efikasniji prevoz Jevreja do koncentracionih logora. Sve u svemu, Ajhman je bio birokratski službenik koji je samo slušao naređenja ili je on barem tako želeo sebe da predstavi – čak je i na suđenju delovao kao Kafkin Jozef K., čovek “bez svojstava” i jasne slike zbog čega je on to optužen i za šta se smatra krivim.

Za knjigu Hane Arent Ajhman u Jerusalimu najčešće se kaže, pa i od strane tzv. stručne javnosti, da je to delo o “banalnosti zla”. Zanimljivo je, a kako i sama Hana Arent ističe, da je ova banalnost zla spomenuta svega nekoliko puta u knjizi i da njena namera svakako nije bila da na ovaj način umanji Ajhmanovu odgovornost, već naprotiv da pokaže banalnost funkcionisanje birokratske mašine zla. Prema Ajhmanovim izveštajima o transportu Jevreja, možemo zaključiti da je ovaj nacista umesto ljudi mogao i da piše o krompirima na primer, forma bi ostala ista, birokratski ispražnjena od sadržaja i ne samo bez moralne osude, već i bez trunke skrupula. Kao što i sistemi za fizičku likvidaciju nisu imali u sebi ništa sadističko ili preterano nasilno, ne, ovi sistemi su morali biti brzi, efikasni i podređeni jednom zadatku: što više ljudi uz što manje ulaganja i nepotrebnih procedura. Ali uprava ova birokratska neosetljivost forme i neupitnog ispunjavanja zadatka od strane službenika je ono što najviše poražava u svojoj banalnosti. Sve bi to i imoglo nekako da se pokrije birokratskim argumentima da nije tog ključnog pitanja odgovornosti i stepena zaslužnosti u omogućavanju zločina ili pomaganja da se zločini dese. Kaže Hana Arent da je i Himler imao nekih moralnih dilema oko konačnog rešenja, ali je ipak pomogao da se ono ostvari i sprovede, birokratski, maltene do savršenstva.

“…svi šrafovi u mašineriji, koliko god bili beznačajni, na sudu se odmah pretvaraju u počinioce, to jest, u ljudska bića.“
(Hana Arent)

E zato su suđenja, ovim i ovakvim “šrafovima” kao što je bio Ajhman, itekako bitna, pa makar i da je bio samo nevažni deo nacističke mašinerije, a nije to bio, naprotiv. No, nisam ja vama sve ovo do sada naveo da bi završio priču sa Ajhmanom… Hteo bih da kažem nešto o nekim našim “ajhmanima” koji su u potpunosti promenili sudbinu ove nesrećne zemlje. Najnoviji naš “ajhmanizam” je vezan za slučaj generala Tolimira i njegove smrti u Hagu, što je aktuelni ministar pravde okarakterisao kao još jednu smrt Srbina u Hagu ili pak petu po redu. Predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom Rasim Ljajić izjavio je da je smrt generala Tolimira “simptomatična”, s obzirom na činjenicu da je “toliki broj pritvorenika teško oboleo, pa i umro”. Kod ministra pravde imamo tipičan primer pokušaja “mitologizacije” slučaja, jer se služi proverenom matricom mita o vazda žrtvi Srbinu dok predsednik Nacionalnog saveta se koristi banalno-medicinskom praksom i apeluje na “savest” građana. Hag je srpska grobnica – kliče nam ministar pravde, dok Ljajić svemu daje ton naše “svakidašnje jadikovke” nad nesrećom običnog čoveka što strada po stranim kazamatima. I tako nam se predstava o haškim osuđenicima banalizuje ili pak dovodi u direktnu vezu sa herojskom prošlošću srpskog naroda, a u stranu se stavljaju zločini za koje su ti ljudi optuženi ili pak osuđeni.

Ne smemo zaboraviti da je general Tolimir bio desna ruka Ratka Mladića i da je upravo on najzaslužniji za stvaranje i sprovođenje efikasnog uništenja (genocida) muslimanskog stanovništva u Srebrenici. General Tolimir je bio glavni planer i organizator, od prevoza, sabiranja ljudi do njihove likvidacije i ako bi ga poredili sa nacističkom hijerarhijom odgovornosti za zločine, on bi bio negde u rangu Himlera. Dakle, to je prava priča o generalu Tolimiru, a ne priča o još jednoj nepravednoj srpskoj žrtvi. Zločinci imaju svoje ime i sudi im se zbog njihovih zločina i to ne sme da ima veze sa opštenacionalnom krivicom. Pa sam je premijer Vučić govorio da se 99,99% Srba stidi zbog onih 0,1 % koji su počinili zločine… Ali i takva je kvalifikacija nacije opasna i nepredvidljiva! Ipak je najbolje ukazati na konretne zločince i njihove zločine, kao i na strukture vlasti koje su to organizovale ili dozvolile jer se tako izbegava nepotrebna banalizacija ili pak loša patetika kao ovo poslednje prenemaganje vlasti oko “srpskih žrtava u haškim tamnicama”.

Pročitao sam negde jednu vrlo “banalnu” priču o susretu ekipe koja je snimala film Lepa sela lepo gore, sa generalom Mladićem negde u nekom mračnom bunkeru duboko pod zemljom. Neko od “ekipe” je pitao Mladića da li se mora bombardovati Sarajevo i kada će se obustaviti ova “praksa”. Kažu da je Mladić odgovorio: “Ja se tebi ne mešam u film, pa nemoj ni ti meni u rat”. Ne znam da li je priča istinita, ali je svakako zanimljiva, a bogami i “simptomatična” – što bi rekao Rasim Ljajić.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!