ZLATKO JELISAVAC: “Slavna” prošlost i „blistava“ budućnost

14 Apr 2016

Bilo bi dobro da, za promenu, poverujemo u sadašnjost

Kao što je za socijalnu ideologiju postojala samo budućnost, tako za nacionalnu ideologiju postoji samo prošlost. Sadašnjost nikada. A sve dok postoji čvrsto fiksiran cilj koji treba dostići, idući napred ili vraćajući se natrag, ne može se govoriti o napuštanju ideološkog obrasca. Povratak identiteta koga je, po Dobrici Ćosiću, srpski narod lišen u XX veku, značio je samo promenu cilja, odnosno smera ideologije: umesto oslobođenja socijalno ugnjetenih, oslobođenje naroda koga je istorija izmučila i izigrala. Ideologije i uspevaju da pokrenu ljude zato što se dotiču osećajnog nivoa u svakom čoveku: juče se imalo šta dostići, danas se ima čemu vratiti. U jačanju svesti o veličini srpskog naroda, koju su uništili njegovi brojni neprijatelji, sadržana je i sama obnova njegovog identiteta.
(Latinka Perović, Dominantna i neželjena elita, Beograd, 2015.)


Nemački filozof Hegel, kada govori o vremenu koje je po sebi „samo“ manifestacija povesnog duha, polazi od pozicije sadašnjosti ili onoga što jeste dok je prošlost ono što više nije, a budućnost je ono što još nije. Dakle i budućnost i prošlost su u suštinskom sa-odnosu sa sadašnjošću, to jest ona je referentna tačka ostalih vremenskih ekstaza. Možete se upinjati koliko vam drago u predviđanju budućnosti ili, pak, biti ne znam ti kako uspešni u analizi prošlosti – uvek ćete to činiti sa svoje sadašnje tačke gledišta ili iz svoje vremenske perspektive. Ne možete izbeći svoj duh vremena ili povesni kontekst u kome postojite, a i zašto biste to činili jer to je vreme koje vi činite, to jeste živite u njemu.

Uzmimo za primer SF filmove… Ako uporedite Odiseju u svemiru 2001. sa Blejdranerom, na primer, uvidećete i razlike u viđenju tehnološkog razvoja u budućnosti, a to nije samo motivisano maštom ili inventivnošću autora već i tehnološkim saznanjima vremena u kome on živi. No, nije samo stepen tehnološke razvijenosti odraz vremenskog perioda u kome su ovi filmovi nastali već u tim filmovima možemo iščitati i druge temporalne kontekste. Odiseja u svemiru odražava i tadašnji entuzijazam (kraj šezdesetih godina prošlog veka) u proučavanju svemira i širenja svesti o mogućem postojanju i drugih, vanzemaljskih svetova i civizacija (a da ne govorimo o političkom kontekstu zapadne premoći u tehnici i tehnologiji naspram istočno SSSR-ovske varijante imperijalizma). Blejdraner već nosi sasvim drugačiju vrstu viđenja budućnosti i tehnološkog napretka, koja je očigledno inspirisana pesimističnim duhom osamdesetih godina prošlog veka. U Blejdraneru planeta Zemlja umire i ljudi se polako sele na druge planete… U ovom filmu stalno pada kiša i kompletna scenografija odiše dekadencijom – osećanjem nemoći i pomirenosti sa propašću našeg sveta.

Iako je prikaz tehnološkog napretka u Blejdraneru dosta bolji od onog u Odiseji (kako će izgledati veliki svemirski brodovi za transport ili pak „obični“ leteći brodovi za svakodnevnu upotrebu ili pak prikaz robota koji su identični sa ljudima) primetan je pesimizam i nedostatak vere u budućnost koja će biti određena/označena visokom tehničkom razvijenošću. Dok je Odiseja u dobroj meri onirički raspoložena, apstraktna i otvorena za druge svetove i percepcije – što je u kontekstu „hipi“ vremena šezdesetih, dotle Blejdraner, u kontekstu osamdesetih, odiše strahom od moguće apokalipse, ali i jasnim uvidom u fatalni nedostatak ljudske empatije od koga pati novo doba (posledica tehnološkog razvoja?), a što je genijalno prikazano putem „sintetičkih“ osećanja naprednih robota. Dobro, da ja više ne tupim o ovim filmovima koje, by the way, obožavam… Poenta je da u njima nalazimo mnogo dokaza o odrazu vremenskog konteksta doba u kome su nastajali što je, po meni, neizbežno.

Latinka Perović, u svojoj knjizi Dominantna i neželjena elita, nalazi jednu dominantnu crtu u karakteru vlasti tzv. moderne Srbije, to jeste tamo od polovine XIX veka pa do danas, a to je nedostatak volje za promenama. Fatalna strategija svake vlasti bila je – čast slavnim izuzecima – da samo pruži iluziju napretka i promena dok u suštini ne bi promenila ništa ili pak vrlo malo. Retki pravi reformatori u Srbiji su se provodili kao bosi po trnju, bilo da se radi o naprednjacima sa kraja XIX veka koji su zaslužni za prvu železnicu u Srbiji, obavezno osnovno školovanje, osnivanje Narodne banke, itd… ili pak da se radi o komunistima reformatorima kakvi su bili Milovan Đilas ili Mirko Nikezić ili da je u pitanju liberalni reformator Zoran Đinđić – uvek je prisutna ista matrica od strane konzervativno-narodnjačke hard core linije: što pre svrgnuti sa vlasti, i tu se nisu birala sredstva (atentati, progonstva, šikaniranje, podmetanje i sl.), a potom uništiti svaki trag reformi koje su uspele da se dese dok ovi mračnjaci nisu ponovo preuzeli kontrolu.

Sreća pa ipak nisu mogli da unište sve što je promenjeno, jer je bio očigledan boljitak od tih novina, ali to se onda uzimalo zdravo za gotovo bez pomena o zasluzi ljudi koji su iskreno želeli boljitak ovoj nesrećnoj zemlji. To je taj fenomen retrofuturizma (izraz sam posudio od zrenjaninskog dizajnera i umetnika Ivana Nađalina), o kome sam pisao prošli put, koji se u Srbiji stalno događa/obnavlja upravo zbog nedostatka realnog uvida u sadašnje stanje. Sve ideologije, bilo da one govore o budućnosti ili prošlosti, moraju da nam prikažu svoje rezultate u sadašnjosti kako bi mogli da im pružimo poverenje ili pak odbacimo na smetlište istorije. Na primer, ne može nam jedna politička partija na vlasti, tipa SNS, pričati o svojim uspesima u prošlosti i planovima za budućnost kada jasno vidimo, u sadašnjosti, da nisu uradili ama baš ništa za podizanje ekonomskog, ali i svakog drugog, standarda građana – štaviše, unazadili su ga. Morali bismo biti krajnje naivni ili pak zlonamerni pa da kažemo kako nam je lepo i da su promene nabolje očigledne…

Šta se promenilo? Da li je i jedno obećanje ispunjeno? Kako danas živimo? E to trebaju da se upitaju građanke i građani Srbije kada pođu da glasaju na predstojećim nam izborima. A možete biti i retrofuturistični, pa glasati za ove današnje naprednjake (koji su parodija na one stare, stvarno napredne naprednjake sa kraja XIX veka) ako želite da se vratite u „slavnu“ prošlost očekujući „blistavu“ budućnost u koju će nas povesti Aleksandar Vučić.

(Autonomija)

Ilustracija: Fortunato Depero, Skyscrapers and Tunnels (Gratticieli e tunnel), 1930.

Podelite ovu stranicu!