ZLATKO JELISAVAC: Sjaj palanke

19 Dec 2012

Apokalipsa se već desila

„Sjaj je sjaj propadanja: najve?i sjaj imaju zvezde koje se survavaju bez nade za povratak. Sjaj je lažan sjaj, lažan i prevaran.“ (Radomir Konstantinovi?, Filozofija palanke)

U ova predapokalipti?na vremena ?ovek treba da razmišlja o propadanju, kao i o smislu svog življenja. Rimski mislilac Seneka se ceo život pripremao za smrt i to tako što je svaki dan propitivao sebe šta je uradio i kako može da se pripremi za nova iskušenja, a ve?eg iskušenja od smrti nema. Propadamo svakog dana i to je naša prava apokalipsa, a ovi smakovi sveta i ?udesa su pri?e za naivnu i malogra?ansku svest. Smrt je naš kraj, ali i vodi? do onog kona?nog pitanja: kako smo i za šta živeli? Nema?ki filozof Hegel je govorio da sve što postaje i zaslužuje da propadne, jer to jeste smisao samog postojanja i tu jezivu istinu moramo podneti ili se pak okrenuti šarenilu malogra?ankog vašara i društvu spektakla koje bi i da propadne u velikom stilu. E, o ovom lažnom sjaju propadanja govori nam i Konstantinovi? kada kaže da je sjaj „lažan i prevaran“ jer je on u stvari samo odsjaj propasti koja se ve? desila, ali sku?ena i nesre?na svest malogra?anska to ne može da razume bez predstave o nekom smaku sveta i strašnoj apokalipsi kao kraju svih krajeva. Ne plašite se, ne?e biti smaka sveta, barem ne onog koji se sada najavljuje, ali se svakako spremajte za svoje „veliko podne“ (Ni?e), jer vaša propast je izvesna koliko i vaše življenje.

Nije bez razloga Konstantinovi? celu knjigu posvetio malogra?anskoj svesti i njenom obitavalištu – palanci. Palanka je mesto bez vremena i promena i njen „duh“ je petrificiran u prošlosti kao ve?no sada koje ?e se jednom promeniti samo velikom propaš?u tipa smaka sveta ili pak nekom apokalipsom vo?enom božanskom rukom. Palanka je van-vremenska, jer ne može da prihvati vremenitu svest koja je svesna promene i njene neophodnosti, a svest o kona?nosti naše egzistencije i kraju ,koji je neizbežan u budu?nosti, su nosioci spoznaje svesti koja promišlja sopstvenu genealogiju: postojanje i propadanje. Palanka ne može da propadne jer nema svest o svojoj propasti, ona je zatvorena u svoje bez-vremeno obitavanje.

„Duh palanke ho?e prošlost jer ne?e vreme i jer ne?e istoriju; on zato ho?e prošlost jer ne?e prošlost, i najve?a njegova patnja ogleda se upravo u njegovom tradicionalizmu kao izrazu nejgove nemo?i da u?e u ovu kvazi-prošlost kao u ?istu van-vremenost“ (Radomir Konstantinovi?, Filozofija palanke)

Problem ne-vremenite svesti je klju?an kod Konstantinovi?a u razumevanju palana?ke svesti. Ova svest u odbacivanju vremena, kao prolaznosti i propadanja, u stvari onemogu?ava sebe da razume vremenitost svog postojanja i tako se kriti?ki osvrne na svoju palana?ku neposrednost. Prevazilaženje palana?kog duha se doga?a upravo u ovremenjavanju svesti, to jeste u kriti?koj spoznaji svoje kona?nosti. Tek onaj koji je svestan svoje smrti ili kona?nosti može i da se osvrne na prošlost ili pak da govori o budu?nosti. Tu se ostvaruje smisao vremenitosti kao svesti o samom vremenu, ali i doživljaju sopstvene kona?nosti. Palana?ka svest ne može da podnese ovu vremenitost i ona bi da istupi iz samog vremena tako što bi se zatvorila u svoju „prošlost“ koja, kako je to lepo Konstantinovi? primetio, i nije prošlost ve? je lažni sjaj neke davno-mitološke prošlosti koja zatvara palanku u fikciju postojanja. I tako nam život prolazi dok mi razmišljamo o nekim drugim stvarima – da parafraziram Džona Lenona.

E sad, zašto sam vam ja sve ovo napri?ao? Pa upravo iz želje da razumem ovo ludilo koje sebe Srbijom naziva; da razumem tu opsednutost Kosovom i ostalim mitovima iz kojih Srbija ne ume da iza?e; da razumem zašto se ta palana?ka svest stalno otima razumu i beži u „sjajan dan“ (Sišli smo s uma u sjajan dan – Sima Pandurovi?); da razumem zašto ?e ta palanka pre žrtvovati i svoje „palan?ane“ nego što ?e dozvoliti da promeni svoju svest i stupi u kontakt sa svetom i vremenom oko sebe. Ko zna, možda je Latinka Perovi? u pravu kada kaže da je Srbija osu?ena na propadanje… Dobro, svi smo osu?eni na propast, pozivaju?i se na stavove koje sam ve? navodio u ovom tekstu, ali Srbija odumire tiho ube?ena da živi u slavi predaka i da je tamo negde na kraju ?eka neko veliko nebesko Kosovo u koje ?e se i ona sama utopiti. Pisao sam ve? o toj „nebeskoj Srbiji“ i njenoj patološkoj potrebi da nas udalji od realnosti sveta u kome stvarno živimo. No, ako se neko i „probudi“ i pokuša da objasni palan?anima da žive u zabludi i mitovima onda ?e ti isti palan?ani da tog-nekog-probu?enog proglase izdajnikom i stranim pla?enikom – „On je izdajnik jer mu je svest vremenska svest“ – kako to kaže Konstantinovi?. No, palana?ka svest ne priznaje vreme sem u okvirima svoje zatvorenosti, a opet negde je pod-svesna da ?e ako prizna ovu vremenitost i sama „propasti u vreme“ (Hegel kaže da duh propada u vreme) i tako prevazi?i svoj palana?ki duh.

Sve u svemu, težak je proces bu?enja iz opijenosti palana?kog sveta, ali je neophodan ina?e nam sledi propast i pravi smak sveta. Ube?en sam da Vojvodina ima nešto od tog potencijala koji može razmrdati palanku jer poseduje svest o autonomnosti, ma kako ona bila slaba i loše protuma?ena. Biti autonoman zna?i biti nezavisan, slobodan, svestan svog mesta u svetu. Da li ?emo imati hrabrosti da iza?emo iz ograda palanke? – pitanje je naše sudbine, a za to vredi živeti i boriti se. Ako želim da prevazi?em palanku, onda moram biti: isti, poseban, slobodan, samo svoj

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!