ZLATKO JELISAVAC: Sjaj palanke

19 Dec 2012

Apokalipsa se već desila

„Sjaj je sjaj propadanja: najveći sjaj imaju zvezde koje se survavaju bez nade za povratak. Sjaj je lažan sjaj, lažan i prevaran.“ (Radomir Konstantinović, Filozofija palanke)

U ova predapokaliptična vremena čovek treba da razmišlja o propadanju, kao i o smislu svog življenja. Rimski mislilac Seneka se ceo život pripremao za smrt i to tako što je svaki dan propitivao sebe šta je uradio i kako može da se pripremi za nova iskušenja, a većeg iskušenja od smrti nema. Propadamo svakog dana i to je naša prava apokalipsa, a ovi smakovi sveta i čudesa su priče za naivnu i malograđansku svest. Smrt je naš kraj, ali i vodič do onog konačnog pitanja: kako smo i za šta živeli? Nemački filozof Hegel je govorio da sve što postaje i zaslužuje da propadne, jer to jeste smisao samog postojanja i tu jezivu istinu moramo podneti ili se pak okrenuti šarenilu malograđankog vašara i društvu spektakla koje bi i da propadne u velikom stilu. E, o ovom lažnom sjaju propadanja govori nam i Konstantinović kada kaže da je sjaj „lažan i prevaran“ jer je on u stvari samo odsjaj propasti koja se već desila, ali skučena i nesrećna svest malograđanska to ne može da razume bez predstave o nekom smaku sveta i strašnoj apokalipsi kao kraju svih krajeva. Ne plašite se, neće biti smaka sveta, barem ne onog koji se sada najavljuje, ali se svakako spremajte za svoje „veliko podne“ (Niče), jer vaša propast je izvesna koliko i vaše življenje.

Nije bez razloga Konstantinović celu knjigu posvetio malograđanskoj svesti i njenom obitavalištu – palanci. Palanka je mesto bez vremena i promena i njen „duh“ je petrificiran u prošlosti kao večno sada koje će se jednom promeniti samo velikom propašću tipa smaka sveta ili pak nekom apokalipsom vođenom božanskom rukom. Palanka je van-vremenska, jer ne može da prihvati vremenitu svest koja je svesna promene i njene neophodnosti, a svest o konačnosti naše egzistencije i kraju ,koji je neizbežan u budućnosti, su nosioci spoznaje svesti koja promišlja sopstvenu genealogiju: postojanje i propadanje. Palanka ne može da propadne jer nema svest o svojoj propasti, ona je zatvorena u svoje bez-vremeno obitavanje.

„Duh palanke hoće prošlost jer neće vreme i jer neće istoriju; on zato hoće prošlost jer neće prošlost, i najveća njegova patnja ogleda se upravo u njegovom tradicionalizmu kao izrazu nejgove nemoći da uđe u ovu kvazi-prošlost kao u čistu van-vremenost“ (Radomir Konstantinović, Filozofija palanke)

Problem ne-vremenite svesti je ključan kod Konstantinovića u razumevanju palanačke svesti. Ova svest u odbacivanju vremena, kao prolaznosti i propadanja, u stvari onemogućava sebe da razume vremenitost svog postojanja i tako se kritički osvrne na svoju palanačku neposrednost. Prevazilaženje palanačkog duha se događa upravo u ovremenjavanju svesti, to jeste u kritičkoj spoznaji svoje konačnosti. Tek onaj koji je svestan svoje smrti ili konačnosti može i da se osvrne na prošlost ili pak da govori o budućnosti. Tu se ostvaruje smisao vremenitosti kao svesti o samom vremenu, ali i doživljaju sopstvene konačnosti. Palanačka svest ne može da podnese ovu vremenitost i ona bi da istupi iz samog vremena tako što bi se zatvorila u svoju „prošlost“ koja, kako je to lepo Konstantinović primetio, i nije prošlost već je lažni sjaj neke davno-mitološke prošlosti koja zatvara palanku u fikciju postojanja. I tako nam život prolazi dok mi razmišljamo o nekim drugim stvarima – da parafraziram Džona Lenona.

E sad, zašto sam vam ja sve ovo napričao? Pa upravo iz želje da razumem ovo ludilo koje sebe Srbijom naziva; da razumem tu opsednutost Kosovom i ostalim mitovima iz kojih Srbija ne ume da izađe; da razumem zašto se ta palanačka svest stalno otima razumu i beži u „sjajan dan“ (Sišli smo s uma u sjajan dan – Sima Pandurović); da razumem zašto će ta palanka pre žrtvovati i svoje „palančane“ nego što će dozvoliti da promeni svoju svest i stupi u kontakt sa svetom i vremenom oko sebe. Ko zna, možda je Latinka Perović u pravu kada kaže da je Srbija osuđena na propadanje… Dobro, svi smo osuđeni na propast, pozivajući se na stavove koje sam već navodio u ovom tekstu, ali Srbija odumire tiho ubeđena da živi u slavi predaka i da je tamo negde na kraju čeka neko veliko nebesko Kosovo u koje će se i ona sama utopiti. Pisao sam već o toj „nebeskoj Srbiji“ i njenoj patološkoj potrebi da nas udalji od realnosti sveta u kome stvarno živimo. No, ako se neko i „probudi“ i pokuša da objasni palančanima da žive u zabludi i mitovima onda će ti isti palančani da tog-nekog-probuđenog proglase izdajnikom i stranim plaćenikom – „On je izdajnik jer mu je svest vremenska svest“ – kako to kaže Konstantinović. No, palanačka svest ne priznaje vreme sem u okvirima svoje zatvorenosti, a opet negde je pod-svesna da će ako prizna ovu vremenitost i sama „propasti u vreme“ (Hegel kaže da duh propada u vreme) i tako prevazići svoj palanački duh.

Sve u svemu, težak je proces buđenja iz opijenosti palanačkog sveta, ali je neophodan inače nam sledi propast i pravi smak sveta. Ubeđen sam da Vojvodina ima nešto od tog potencijala koji može razmrdati palanku jer poseduje svest o autonomnosti, ma kako ona bila slaba i loše protumačena. Biti autonoman znači biti nezavisan, slobodan, svestan svog mesta u svetu. Da li ćemo imati hrabrosti da izađemo iz ograda palanke? – pitanje je naše sudbine, a za to vredi živeti i boriti se. Ako želim da prevaziđem palanku, onda moram biti: isti, poseban, slobodan, samo svoj

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!