ZLATKO JELISAVAC: Selfie

28 Jul 2015

Tužni spomenik nedostatka empatije

Svi znamo priču o Narcisu i o njegovoj autoerotskoj sklonosti koja je poznata, i van stručne javnosti, kao narcisoidnost. Narcisoidni tipovi ljudi su oni koji uživaju jedino u sebi samima, to jeste rešeni su ljubavi, pa i one na primordijalnom nivou tzv. empatije, prema drugim ljudima. “Ja volim samo sebe, svog jedinog sebe” – kako je pevao nekada (a još uvek se čuje) Davor Gobac iz benda Psihomodo Pop.

No, kao i kod drugih tipova i osobina ličnosti i ova narcisoidna je idealno-tipska, to jeste nalazi se u kompleksu mnoštva osobina i karakteristika svake ličnosti. Neko ima izraženu narcisoidnost u svom ponašanju i ophođenju prema drugim ljudima i ona je dominantna u njegovom/njenom karaketeru, ali niko nije baš “idealan” Narcis, a opet smo to svi mi pomalo. Svako u sebi nosi određenu dozu narcisoidnosti koja, opet, po sebi ne mora da ima lošu konotaciju. Naprotiv, možda bi u deficitu ove osobine izgubili moć samoidentiteta i izgubili se u Drugom/Drugima. Naravno, opet kažem, ovde se radi o jednoj primarnoj osnovi naše svesti ili onom domenu kojeg nazivamo podsvesno o čemu je Sigmund Frojd napisao one silne knjige i posvetio svoju naučnu karijeru. Nije baš mesto da ovde zalazimo u neku “dublju” psihologiju, ali je svakako krajnje vreme da se zapitamo o narcisoidnosti kao jednom društvenom fenomenu. Zašto? Zbog selfija…

Nedavno sam se šetao Novim Sadom i vidim neku grupu turista u centru, stranci… Jedan od njih imao je neki metalni štap u rukama sa malom “hvataljkom-držačem” i ja sam začuđen piljio u to čudo (kao Velja Ilić pred onim vozilom “što ima rupu napred onako, pa skuplja”) pitajući se čemu to služi. A onda turista namesti svoj telefon na vrh tog štapa i “opali” par selfija, pa požuri da stigne svoju tour grupu… Gledam ja zabezeknut za njim, pa se okrenem oko sebe da vidim je li još neko primetio šta se desilo – ništa, niko nije ni obratio pažnju. Pa tako ti je to kada sam neupućen i neinformisan o novim pomagalima u domenu savremene telefonsko-androidne tehnologije. Da ne ispadnem primitivac nastavim i ja da se šetam kao da se ništa nije dogodilo, ali sve me nešto kopka: Pa kako ja uvek poslednji saznam za ovakva čudesa? Malo posle na internetu sam izguglovao (da li se tako kaže?) te selfie štapove, čisto da se uverim da nisam poludio, i vidim da ih ima svakojakih oblika i modela, po volji i izboru selfie mušterija.

Često, pregledajući svoj facebook, naletim na te selfije i odmah mi dođe da dotičnu osobu izbrišem sa liste prijatelja. Nemam ništa protiv da ljudi kače šta god žele na svojim facebook zidovima, ali me ti selfiji izluđuju jer imaju u sebi nešto jeftino-samodovoljno, isprazno i, najbolje rečeno, tipski-narcisoidno. Da je Frojd kojim slučajem živ sigurno bi mu ovi selfiji bili odličan dokaz njegove teorije narcisoidnosti i želje za samodominacijom. Fenomen selfija je neraskidivo vezan za tzv. društvene mreže na kojima se i širi ova manija samozadovoljavanja i nije vezan samo za potrebu reklame, autopromocije ili pak, kolokvijalno rečeno, čistog zezanja već nosi u sebi potrebu za identitetom, pronalažanjem sebe u bespuću virtuelne stvarnosti. Koliko smo se vezali za tu famoznu virtuelnu stvarnost govore nam upravo ti likovi koji se samozadovoljno smeše sa selfija puni narcisoidnog entuzijazma u težnji da osete ili dosegnu do onog Drugog.

Najbolji primer te selfie-težnje su fotke slikane u ogledalu… Ogledalo u psihoanalizi predstavlja prelaz u podsvesno (kao Alisa sa one strane ogledala), prelaz u svet znakova, simbola, značenja koja moramo analizirati da bi ih protumačili i razumeli. Društveno sa-življavanje se ogleda u momentu mogućnosti da napravimo prelaz ka Drugim i, to je pitanje našeg razumnog izbora: da postanemo društvena bića koja žive i za Druge, a ne samo da bi zadovoljavali svoje potrebe. Ta spoznaja se nalazi sa ove strane ogledala na kojoj stojite dok se fotkate u ogledalu, a fotografija odražava vašu potrebu da prevaziđete svoju narcisoidnu usamljenost i steknete makar empatiju prema Drugima. Vaš selfie na facebook-u nije ništa drugo do tužni spomenik nemogućnosti da se uklopite u svet oko sebe, pa se tražite, podsvesno, “u svojim očima”. Nećete tamo ništa naći do ispraznog samozadovoljstva (ili još gore – mazohizma) koji je osnov za sadistički (destruktivan) odnos prema Drugima , a i uzrok svekolike nesreće i nerazumevanja koje nas okružuje.

Nezadovoljstvo sobom ili pak preterena okupiranost svojom ličnošću su lice i naličje iste osobe koja pati od hroničnog nedostatka empatije. Treba vam neko, više od svega, da vas spasi od vas samih i vi onda ispucavate svoje selfije nadajući se da će vas neko primetiti u virtuelnom svetu društvenih mreža. Nažalost, slaba vajda od te samopromocije… I opet ste sami sa svojim skupim telefonom u rukama i nerazumevanjem u očima. Tužni ste i nesrećni jer “tamo” nema nikoga.

Zato malo promislite kada sledeći put poželite da stavite selfie na facebook ili neku drugu društvenu mrežu… Ne kažem da ste vi narcisoidna osoba (svi to nosimo u sebi, neko više neko manje) ali možda bi ipak bilo bolje, ako već imate potrebu za samofotkanjem, da izađete na ulicu i zamolite nekog da vas uslika. A onda pozovite tu osobu na piće ili u običnu šetnju, ništa vas ne košta… Možda i pristane. Potom zamolite nekog trećeg da vas uslika kako sedite u kafiću ili parku, pa pozovite i tu osobu na druženje, onako neobavezno. I tako, utroje, provedite jedno popodne. Lepo je, a i zdravo za vaš socijalni život. Ako baš ne želite da završite kao Narcis…

(Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!