ZLATKO JELISAVAC: Rehabilitacija gospođe saradnice okupatora

08 Nov 2016

Ponovno ubijanje Žarka Zrenjanina

Ovih dana se toliko bizarnih vesti pojavilo u našim medijima (osobito štampanim) da normalnog čoveka uhvati jeza od tolikih bedastoća, bez obzira što smo manje-više navikli na njih, skoro se srodili sa njima. Režimski mediji vole da zatrpavaju javnost raznoraznim ludostima kako bi isprodukovali neku novu “herojsku priču” o premijeru ili pak kako bi zataškali nekakvu nepodopštinu političara sa vlasti – opet sa akcentom na premijera Aleksandra Vučića.

A kako te tzv. informacije spakuju i predstave javnosti određeni urednici novina, portala ili pak televizija (na primer Pink), to se graniči sa naučnom fantastikom. Eno na Pinkovim vestima informacija kako je list Danas postao jedan od stožera blaćenja lika i dela našem premijera, a odmah posle priče o ovim novinama sledi analiza režimskog “stručnjaka” koji nas obaveštava o tome kakvu taktiku koriste pojedini mediji kako bi izazvali politički haos. Po rečima ovog “stručnjaka”, Danas i slični ne mogu da otrpe “pozitivne parametre”, koje je postigla i predstavila javnosti Vlada Srbije kada je ekonomski razvoj naše zemlje u pitanju, pa onda iznalaze načine kako da predstave te pozitivne parametre kao negativne, a sve to zbog toga što ne mogu da podnesu premijera, a bogami i brata mu. Znači, lična mržnja i netrpeljivost je, pre svega, u pitanju, ali se ne smeju zaboraviti i interesi nekih zapadnih sila i bla, bla, bla

Posle toga pročitam tekst u listu Danas gde se analiziraju raznorazne sumnjive radnje koje se vežu za Andriju brata Vučića, a opet mu te radnje omogućava upravo brat Aleksandar – pa nije on tek tako premijer, koordinator tajnih službi i tako tome slično. I onda shvatim zbog čega su se razgalamili razni informeri, aloi i srpski telegrafi, a Pink objavio i “na Dnevnik! Bojim se međutim da premijer Vučić neće tek tako preći preko ovog “bezobrazluka” lista Danas. Ako su novinari iz Danasa zaboravili na 1999, onda treba brzo da obnove gradivo jer vrlo lako može se desiti da ponovo osete neljudski bes brata Vučića, samo što ovaj put se neće izvući samo novčanim kaznama – ima da mole za milost i sami sebe ugase kao medij iz preventivnih razloga.

No, pored svih vesti o mogućim atentatima na premijera ili njegovog brata; pored vesti o bombama, oružju i municiji po šumama, garažama i parkinzima od strane raznih stranih obaveštajnih službi (Vulin & co je ovlašćen da objavi) i njihovih atentatora, preko mafijaških klanova iz Crne Gore i Srbije – ipak je vest o mogućoj rehabilitaciji gospođe koja je izdala nemačkom okupatoru narodnog heroja Žarka Zrenjanina – delovala posebno tragično-bizarno. Posle Draže Mihajlovića, Milana Nedića došla je na red i gospođa koja je “herojskim” činom izdaje omogućila Nemcima da se reše nezgodnog partizana, štaviše organizatora pokreta otpora na području Banata. Pored Žarka Zrenjanina stradao je i Strahinja Stefanović, sekretar Okružnog komiteta Komunističke partije za južni Banat. Postavlja se logično pitanje: Zašto je dotična gospođa to učinila? Zašto je dva istaknuta borca protiv fašizma odlučila da preda u ruke pripadnicima SS divizije “Princ Eugen”, koja je bila sastavljena od tzv. folksdojčera, to jest Nemaca (a i drugih simpatizera Hitlera) koji su odlučili da služe Rajhu? Priča se da su ljubavni razlozi u pitanju, to jest da je razlog izdajstva bilo Žarkovo neverstvo, a da je dotična gospođa ogorčena prevarom i zatrovana ljubomorom odlučila se na tako dramatičan čin.

Neverovatan je podatak da je čak 700 vojnika došlo da hapsi dvojicu istaknutih partizanskih boraca i funkcionera, ali im se ovi nisu dali živi u ruke. Čudna je i okolnost da su se Žarko Zrenjanin i Strahinja Stefanović spremali na put u Bihać na prvo zasedanje AVNOJ-a, gde su trebali da predstavljaju Vojvodinu. Pojavile su se i spekulacije da su ih, u stvari, izdali drugovi partizani koji se nisu slagali sa njihovom provojvođanskom politikom i da je dotična gospođa bila samo posrednik u odluci da se uklone “opasni elementi” koji štete budućoj socijalističkoj Jugoslaviji. Moguće je da su im glave došli drugovi koji nisu želeli da vide Vojvodinu u bilo kakvom autonomnom svojstvu već samo kao deo srpske teritorije. Možda će nešto od toga „isplivati“ u ovom bizarnom procesu.

Grad Zrenjanin nosi ime po prezimenu partizanskog heroja Žarka Zrenjanina. Već dugo se vodi polemika oko promene imena grada koja se inicira od strane onih koji ne vide Zrenjanin kao grad sa partizanskim nasleđem već, pre svega, kao mesto kraljevsko-oslobodilačke tradicije koja baštini ime Petrovgrad po kralju Petru. No, postoje i oni koji zastupaju tezu da današnji Zrenjanin treba da se vrati na svoje prvobitno ime – Bečkerek, jer to je ime nosio najduže u svojoj istoriji. Osobito apolegeti imena Petrovgrad vole da istaknu nemoralnu karakternu crtu partizanskog heroja Žarka Zrenjanina koji je, izgleda, voleo žene i uživao u razvratu i preljubi. Ove “rojaliste” naročito boli što se njihov grad zove po prezimenu tako jedne promiskuitetne ličnosti, a uz to i avanturiste-partizana. To je česta teza koju možete čuti kod tzv. “stare gospode” i njihovih današnjih predstavnika – kako su partizani bili gomila avanturista koji su, valjda pod uticajem španskog građanskog rata, odlučili da podignu revoluciju i tako dovedu u neposrednu opasnost celu tadašnju Jugoslaviju. Dok je “nesrećni” Milan Nedić pokušavao da smiri strasti i ubedi Nemce da Srbi nisu protiv njih, dotle su partizani, usled svog nemirnog romantično-avanturističkog duha, napadali nemačku okupacionu silu i tako dovodili u opasnost nevin narod.

Nadamo se da će ove i slične gluposti buduće generacije odbaciti, kao i da će poništiti sramnu rehabilitaciju Draže Mihajlovića i eventualnu Milana Nedića. Nadamo se da će buduće generacije nastaviti da žive u gradu Zrenjaninu i da će biti ponosni na partizane kakav bio Žarko Zrenjanin, kao i da će antifašizam biti njihovo konačno opredeljenje bez istorijske revizije fašističkih kolaboracionista. Nadamo se da za ovo društvo ipak ima neke nade.

(Autonomija)