ZLATKO JELISAVAC: Referendumska vremena

04 Oct 2016

Kako sprečiti nadolazeće zlo?

U romanu Travnička hronika Ivo Andrić piše o tzv. “konzulskim vremenima”, a ja bih vam nešto napisao – nemajući naravno nikakve pretenzije da se poredim sa velikim piscem – o referendumskim vremenima, kao i njihovom postreferendumskom značenju.

Posmatrajući ponašanje nekih zemalja EU, Velike Britanije sa akcentom na Englesku ili pak Slovačke, Češke, Poljske, Mađarske – čini se da je njihov odnos prema EU poprilično “konzularan”, to jest ove zemlje se u samoj evropskoj zajednici osećaju više kao gosti nego kao njen integralni deo, pa se tako i ponašaju. Bez obzira što navedene zemlje dele “evropske vrednosti” sa EU, ipak se osećaju ugroženo jer smatraju da im se nameće politika koja nije u njihovom interesu.

Pre referenduma o istupanju Velike Britanije iz EU, tzv. bregzitovci su zvučali, svojom anti-EU kampanjom, kao da su silom naterani da pristupe toj zajednici i kao da sada sudbina njihove zemlje zavisi od toga da li će se iščupati iz zagrljaja Evrope; zaboravili Britanci, a ponajviše Englezi, da je proces pridruživanja trajao desetinama godina u kojima se oni sami pregovarali oko načina funkcionisanja zajednice, ali sada to više ne važi, jer Britanke i Britanci trpe zbog “nepravednog” odnosa EU prema njima.

Da li se neko od vas seća i jednog pravog razloga zbog čega će Britanija pokrenuti, na proleće iduće godine kako je najavila premijerka Tereza Mej, proces razdruživanja? A grmelo se o raznim vidovima navodih pritisaka EU na V. Britaniju, najviše o onima finansijske prirode, a šlag na tortu je bio problem sa imigracijom – kao da ona nije postojala i pre ovog poslednjeg talasa izbeglica i kao da je ovaj problem Britaniji nametnut od stranje Nemačke, na primer. Mnogo buke ni oko čega – kako glasi i naslov čuvene Šekspirove komedije, jer britanske probleme sigurno neće rešiti ovaj referendum (koji je od strane pojedinih britanskih političkih analitičara proglašen za glupost veka), samo što sada više neće biti mogućnosti da se upiru prsti u druge (EU) već će se krivci morati pronalaziti kod kuće. Ali šta da se radi: sami pili, sami se i otreznili

No, plašim se da su konsekvence Bregzita mnogo dublje i šire od ovih uskointeresno britanskih i da su ovim referendumom samo podgrejane nade desničarsko-konzervativnih vlada – Mađarske, na primer – da će moći slobodnije, i uz veću podršku građanki i građana, da sprovode svoje zamisli o “nacionalnom konsenzusu” i konačnom oslobođenju od stega EU. A da ne pričamo o sve jačem ultradesničarskom bloku kojem ova referendumska vremena najviše prijaju i gde oni stiču popularnost i osvajaju političke poene.

Svedoci smo kako je ovaj referendumski cunami naprosto razbucao stare ideje o jedinstvu Evrope, bez obzira na unutrašnje razlike, i kako su sada te razlike postale jako “in”, to jeste forsiraju ih pojedine političke strukture radi boljih izbornih rezultata, a građani ih prihvataju kao neminovnost. Dakle, više nije bitna EU već je bitan status Mađara ili Slovaka, Poljaka… unutar same Unije, a ovaj status je određen marginalizacijom manje uticajnih zemalja i arogancijom moćnih članica. Prosečan Mađar, glasač stranke Fidesa, smatra da on nema ništa protiv EU, ali da sama EU ima nešto protiv Mađarske i da im pokušava nametnuti neke odluke sa kojima se Mađari ne slažu – kao što je ova famozna imigrantska kvota. Bez obzira što je prosečan Mađar svestan da imigranti sigurno neće ostati u Mađarskoj već će tražiti svoju sreću u bogatijim državama EU, on će poslušati svoju orbanizovanu svest i tražiće da se Mađarska izuzme iz tog evrospkog plana o emigraciji. Ova svest nije od juče i ona je svoje otkrovenje doživela kroz dugu antimigrantsku kampanju koja je, opet, obilovala negativnim epitetima o samim izbeglicama: neradnici, nekulturni, narušavaju i nepoštuju hrišćanske vrednosti, itd.

I tako mi sada imamo apsurdnu situaciju da Orban proglašava veliku pobedu na referendumu bez obzira što isti nije uspeo, ali, molim lepo, preko tri miliona Mađara je glasalo za ne evropskom planu o kvotama i to će Orbanu biti argument za buduću promenu ustava. Apsurd je još veći ako znamo da su ustavne promene mogle da se zatraže u parlamentu gde Fides sa svojim satelitima ima potrebnu većinu, ali je Orbanu bio potreban nacionalni konzensus kako bi sutra mogao da kaže kako on samo izvršava volju naroda, a ne vodi se usko vlastoljubivim interesima.

Cela situacija sa mađarskim referendumom stvara jedan opasan presedan koji lako može postati standard ili pravilo ponašanja za još neke antievropski raspoložene vlade u EU koje mogu na isti ili sličan način da se izuzmu iz evropskog plana ili bilo koje buduće odluke koja bi se ticala budućnosti EU. Zastupnici jedne agresivne, antievropske, ali pre svega antidemokratske i nacional-konzervativne politike lako bi mogli da postanu grobari EU, a plašim se da će izazivanje nesigurnosti i straha kod građana, kao što se događa u konstantnoj antimigrantskoj kampanji, biti njihov način da svoje planove i sprovedu u delo. Francuski Lepenovci, nemački AfD-ovci, mađarski Fides-Jobikovci, holandski Vilderovci, austrijski Štraheovci i svi ostali nazadnjaci – predano rade na uništenju EU i, nažalost, sve su popularniji. Oni su prava opasnost za evropske demokratske vrednosti; oni su opasnost koja preti fašizacijom i uvođenjem duha totalitarizma u Evropi, a posledice mogu biti katastrofalne.

Na kraju ćemo se još osvrnuti na skorašnji referendum u Republici Srpskoj, a koji se ticao proglašenja 9. januara kao praznika ovog entiteta u BiH. Ako je u Mađarskoj referendum bio bespotreban i služio samo kao nacional-političko pokriće za ustavne promene, onda je ovaj u RS bio čisto politikanstvo i koristio je ničemu drugome nego da Milorad Dodik “na svoj obraz” uzme što više poena, kako bi njegova stranka SNSD ostvarila bolji rezultat na lokalnim izborima koji su usledili nedelju dana kasnije.

Istorijskom uspehu “da” na referendum u RS, gde se nacionalni konsenzus ostvario kroz cifru od 99,72 % , može samo još da parira mađarsko-referendumsko “ne” sa 98,2%. Ove polpotovske (kako ih je Basara nazvao) cifre i procenti ukazuju na neverovatnu homogenost Dodikovih ili pak Orbanovih glasača, koji svi glasaju kao jedan kada je sudbina otadžbine u pitanju. A glasali su oni tako jer su branili “nacionalni interes” – kako su im na to stalno ukazivali njihove vođe. I džaba se sada žale neke opozicione partije u Mađarskoj i RS kako su građani zaboravili na socijalne probleme i kako su obmanuti “velikim rečima” i patriotskim osećanjima. Dodikov SNSD je ostvario odličan izborni rezultat nakon referenduma, a Orban je napravio dobre predispozicije za buduće izbore, jer dobar deo građanstva u Mađarskoj vole njegov imidž “prkosnog junaka” koji se bori sa “nepravednicima iz EU.” Tužno i poražavajuće…

I šta sada raditi? Kako sprečiti nadolazeće zlo? Pa nadam se da može političkim sredstvima i demokratskim procesima… Ako ne može tako, onda demonstracijama i građanskom neposlušnošću… A ako ni to ne ide, onda nam samo preostaje otpor, dug i krvav. Kao onomad kada su se naši dedovi tukli sa fašistima i domaćim kolaboracionistima i na kraju potukli zlo. Tako ćemo i mi, kada dođe vreme za to!

(Autonomija)