ZLATKO JELISAVAC: Razumeti druge

28 Nov 2013

Slobodan onoliko koliko priznajem slobodu drugome

Bivstvujući – to je čovek, a čovek je dostupan upravo kao bližnji. Kao lice.
Mogu li stvari da dobiju lice? Nije li umetnost delatnost koja pridaje lice stvarima?
(Emanuel Levinas – Među nama)

Da li se može izgubiti lice u smislu ličnog identiteta-ličnosti? Naravno da može i svima nama se to svakodnevno događa, jer šta god da radimo – mi, kao što dajemo lični pečat, pomalo i gubimo sebe. Delati (delovati) podrazumeva dvostruki odnos: prema nečemu (stvarima) ili nekome (drugima); delovati na stvari (stvarati) znači objektivan odnos prema nečemu dok su-delovati sa drugima znači subjektivnost ili, bolje rečeno, intersubjektivnost. Ovo bi bilo jedno filozofsko-tipsko značenje/određenje koje je po svom smislu idealno i apstraktno, jer tek u praxi/delovanju, tojest onim što nazivamo realnošću, mi razaznajemo mogućnosti i domete ovih odnosa i znamo da može doći do raznih inverzija i „zamena teza“.

Sigurno ste mnogo puta u životu videli kako stvari postaju „žive“ (kao onaj čuveni Marksov „opis“ stola koji, postajući roba, tojest dobijajući upotrebnu vrednost, oživljava i počinje da „laje kao pas“ – ovo bi mogao biti i Kafka) i kako nam određuju egzistenciju. No, to nije ništa neobično dok ne shvatimo da stvari preovladavaju i da upravljaju nama; može doći i do zamene i gubljenja identiteta kada stvari počnu da iskazuju svoju moć i da nam šapuću šta treba da radimo (kao prsten moći u sagi „Družba od prstena“). Da li je to ludilo ili posledica društveno-ekonomskih odnosa, prosudite sami, ali to je naprosto naša stvar-nost (što ne znači da je kao takvu treba prihvatiti). Međutim, ovo nije ni upola toliko problematično koliko je pretvaranje čoveka-ličnosti u stvar, što dovodi do po-stvar-enja čoveka i njegovom desubjektivizacijom ili pak objektivacijom. Čovek ne može biti stvar bez obzira što je okružen stvar-nošću ili pak stvar-a nešto. Čovek je čovek, jer je svestan svoje odvojenosti od stvari, a to znanje stiče radeći na sebi, vaspitajući se (paideia – starogrčki) i ispitujući svoju ljudskost (humanitas – propitivanje smisla i uloge u svetu) koja je, pre svega, usmerena na druge ljude.

Nemački filozof Imanuel Kant je govorio o ljudskosti kao osnovi dostojanstva svakog subjekta u odnosu prema drugom (osobi, drugom subjektu); slobodan sam samo onoliko koliko priznajem slobodu drugima ili pak ne radim ništa drugima što ne bi i sebi poželeo. Ovakav intersubjektivni odnos je garant prava ili bolje rečeno slobode za svakog pojedinca ili građanina, bez izuzetaka. No, ukoliko se prema drugoj osobi ophodimo kao prema stvari (pa makar i po sebi – Ding an sich) onda ukidamo i njenu slobodu, tojest mi je više i ne tretiramo kao osobu. Kako se među slobodnim građanima može uopšte stvoriti ovakva situacija? Ako je Aristotel govorio da su robovi oruđe koje govori, to možemo pripisati duhu vremena u kojem je živeo, gde su robovi bili „normalna“ stvar; ali kako da razumemo da se u jednom modernom, što će reći:slobodnom, građanskom, demokratskom društvu, ljudi mogu pretvarati u stvari? Vratimo se Marksu i njegovom čuvenom stolu-psu… Marks je govorio o stolu-stvari koji „oživljava“ kada postane roba i to naravno u duhu kapitalističke ekonomije. Ali šta se događa sa čovekom kada se pretvori u robu? Pa postaje radnik/čovek koji iznajmljuje svoje telo i um poslodavcu. Ako vas ovo podseća na prostiticuju na dobrom ste putu da razumete smisao kapitalističkog izrabljivanja „slobodnog pojedinca“. E tako čovek-osoba-lice-drugi postaje stvar koja se oblikuje tržišnom privredom, ponudom i tražnjom.

Mogu li stvari da dobiju lice? Nije li umetnost delatnost koja pridaje lice stvarima? – pita se filozof Levinas. Ne morate biti umetnik da biste stvarima pridali lice; treba ih samo gledati drugim očima, osetiti ih drugačije… Treba živeti “umetnički” i stvarati svet oko sebe. Kako se to radi? Iskreno rečeno – nemam pojma, ali se trudim da nađem pravi put. Znam samo da ne moraš biti filozof – kao Marks – da bi shvatio da su filozofi samo različito tumačili svet, a da je stvar u tome se on promeni. Prosta i fatalna istina bez koje teško da ćemo ikada uspeti da promenimo sebe; bez koje nećemo naučiti da razumemo druge.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!