ZLATKO JELISAVAC: Razboleti se od totalnog populizma

13 mar 2018

Vučićeva politika je poput kiseline koja izjeda sve institucije i alternative

Svaki izborni ciklus, kao i nezaobilazni politički cirkus koji ga prati – u potpunosti me sludi i izazove stanje teške anksioznosti. Verujem da slična osećanja dele mnoge građanke i građani. Manje-više, tako je to od uvođenja višestranačkog sistema, za koji, očigledno, još uvek nismo spremni, odnosno politički zreli. Jer, kako drugačije objasniti da nam se „desio Vučić“ i da smo, nakon svega što su nam ovaj čovek i njemu slični uradili devedesetih godina prošlog veka – ponovo prigrlili politiku čvrste ruke i jeftinog populizma.

Ako je simbol ove politike nekada bio Slobodan Milošević, onda je Vučić svakako političar koji je direktno izašao iz njegovog šinjela. Vučić je šinjel zamenio “proevropskim” odelom rusko-kineske proizvodnje, a bogami je naučio usput još mnogo trikova koji mu pomažu da efikasno sprovodi politiku totalnog populizma. Klasičan populizam se zasniva na zadovoljavanju, makar prividno, osnovnih potreba građana, tipa povećanja penzija ili oslobađanje od plaćanja dugova za struju, jeftin hleb i sl. – kako je to radio Milošević. Vučićev populizam se zasniva na kreiranju potreba, koje se onda medijski plasiraju do iznemoglosti, do trenutka dok sluđeni građani to i ne prihvate kao stvarnost. Dobro, znamo da su se populizmom bavile i strukture vlasti pre Vučića, ali je on sada doveden do savršenstva.

Zašto je ovde u pitanju totalni populizam? Pa zato što se kod Vučića ne radi o trenutnim populističkim merama u svrhu dobijanja izbora na primer – mada smo svedoci i takvih aktivnosti u predizborno vreme, već se radi o permanentnom procesu popularizacije politike koja postaje svrha po sebi. Podvlačim, u politici je oduvek bilo i biće populističkih mera i one ne moraju biti loše kao takve, ali ako se politika u potpunosti podvede pod populizam, onda ona gubi svoj smisao i postaje puko sredstvo za sprovođenje volje vlasti, a pod maskom „volje naroda“. Ako se poistovete populizam i politika, onda dobijamo totalitarni oblik vladanja za koji je sasvim nebitno kakav ideološki predznak nosi.

Vučićev populizam je poput kiseline koja izjeda sve institucije, kako državne tako i društvene, i dovodi ih do stanja bezoblične mase koja se potom lako utapa u jednobrazno sivilo vlasti, a jedina „svetla tačka“ u tom sivilu je lik Aleksandra Vučića, koji je neprikosnoven i čiji se značaj ne sme narušiti ni po koju cenu.

Pogledajte samo te bezvezne i nevažne likove kojima se okružio Vučić kako bi očuvao vlast u svojim rukama – oni ništa i ne znaju drugo nego samo horski da ponavljaju svakodnevnu mantru: Vučić, Vučić… U čemu je danas, na primer, smisao rada i postojanja republičkog parlamenta? Vučićev SNS, zajedno sa političkim satelitima, uspeo je u potpunosti da ga obesmisli i dovede do nivoa rijaliti-cirkusa. Ali to nisu uradili jer su takvi kakvi su: bahati, primitivni i bezobrazani, već su to učinili udruženo i planski, kako bi pokazali da je parlament samo prćija izvršne vlasti. U toku je proces anhilacije svega što bi moglo na bilo koji način da naudi Vučićevoj svevlasti i taj proces neće stati sve dok se ne počisti sve što može da smeta, bilo da se radi o opoziciji, nelojalnim sudijama i tužiocima, vojnicima i policajcima koji ne pristaju na „uravnilovku“ ili pak običnim građanima. Niko više nije izuzet od mašinerije glajhšaltovanja politike i ekonomije, jer ona radi kontinuirano i sve gazi svojom ubistvenom logikom: ili sa nama ili protiv nas!

Vučić je sa svojom partijsko-satelitskom družbom napravio ambijent u kojem vladaju nekritičnost, bezvoljnost, fatalizam, poltronstvo, defetizam u smislu – ništa ja tu ne mogu da uradim… A, naravno, sve je to bazirano na siromaštvu i surovoj borbi za preživljavanje, što jeste prava slika naša društva, a ne ona zašećerana veštačkim standardom i lažiranim prosekom. Srbija se trenutno nalazi ili je pak vraćena u stanje koje je još davno engleski filozof Hobs okarakterisao kao – homo homini lupus est (čovek je čoveku vuk) ili kao borbu svih protiv sviju. Inače, mudra i dalekovida filozofkinja Hana Arent je ovu Hobsovu maksimu postavila u temelje kapitalizma ili prikazala kao rudiment fukcionisanja ovog sistema, dok su građani Srbije dovedeni do ovog stanja usled total(itar)nog populizma Aleksandra Vučića&Co, i u to ne smemo imati nikakve sumnje.

Bez obzira koliko Vučića predstavljali kao „mekog“ autokratu ili predstavnika trenda „stabilokratije“ – on nije ništa drugo do totalitarni vladar koji održava stanje konstantne borbe sa neprijateljima „među nama“. Problem je u tome što je Vučić svojim totalnim populizmom uništio svaku mogućnost promene, kao što je i ubio nadu da će se konačno pojaviti neki ljudi, udruženje, pokret, partija, bilo šta što bi moglo da ukaže na kraj njegove vladavine. Ne, on je uspeo da ubedi građane ili barem dobar deo njih kako su svi jednako loši, dok jedino on zna kako da se izbori sa tim „negativnim“ pojavama…

Primer za to su skorašnji gradski izbori u Beogradu. Svedoci smo činjenice da je Vučić naprosto zbrisao dobar deo opozicije i naterao više stranačkih prvaka na povlačenje, pa čak i ostavke. I neće stati dok u potpunosti ne ovlada političkom scenom na kojoj će, na kraju, postojati samo njegova partija kao i njegova opozicija, to jest ona koju je on odabrao kako bi sačuvao iluziju demokratije. I tako će biti sve dok sam Vučić ne odluči da skine masku i pokaže svoje pravo – nakazno vučije lice, a tada, plašim se, više neće biti nikoga da mu se suprostavi.

Da li ćemo stvarno dozvoliti da se ovo desi – pitanje je koje moramo sebi postaviti ukoliko nam je stalo ne samo do demokratije već do gole egzistencije.

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!