ZLATKO JELISAVAC: Radnička klasa odlazi u raj

15 Aug 2015

Od proletera, preko radničke klase, do topovskog mesa

Da li danas uopšte postoji radnička klasa?
Zlatan Begić: Rekao bih da mi nemamo radničku klasu već proletarijat. Državice, koje su nastale na području bivše Jugoslavije, izgleda da su imale zadaću da rasture radničku klasu. Recimo, u zakonu o radu se uopće ne govori o radnicima nego o zaposlenicima. Radnička klasa je sistematski uništavana prije svega kroz uništavanje velikih sistema koje smo imali u bivšoj Jugoslaviji. Nama su ovdje prodavali priču da nam nisu potrebni veliki sistemi već mala i srednja preduzeća. To je bila jedna od najveća podvala koja se desila na ovim prostorima.
Branislav Čanak: U Srbiji ne postoji radnička klasa. Ona je uništeno onim velikim nacionalističkim poduhvatima 90-ih godina koji su nam doneli samo zlo i nesreću. Ti poduhvati radnike su pretvorili u pripadnike naciona. Tog momenta je radnička klasa prestala da postoji. Što je najgore, mi danas više ne vredimo ni kao pripadnici naciona, jer oni koji su nas poslali u rat 90-ih više ne mogu da ratuju. Sete nas se samo ponekad, kad treba da naprave neku ujdurmu, da zaprže neku tuđu čorbu.
(Most Radija Slobodna Evropa, Proleteri zamenili radničku klasu, Danas, 8-9. avgust 2015.)


Nekada davno, tamo krajem osamdesetih godina prošlog veka, grupa Haustor je pevala pesmu “Radnička klasa odlazi u raj”, uz čuveni pozdrav u refrenu: Pa-pa, proleteri! Tada je to bilo simpatično zbog ideološko-političke zabrane koja nije dozvoljavala nikakvo sprdanje sa glavnim stubom ondašnjeg društva: radničkom klasom. Dobro, znamo da je tadašnjim predstavnicima “crvene buržuazije” više bilo stalo do sopstvenog džepa nego do radničke klase, a nova tek razbuđena “nacionalna klasa” u glavnom stubu socijalističkog društva je pak videla ideološkog neprijatelja.

I najedanput radnička klasa, sa sve poštenom inteligencijom, uz osvetničke pozive nacionalnih tribuna, shvati da nije rešila svoje nacionalno pitanje i da joj od toga zavisi egzistencija, a ne od “prevaziđenih” socijal-ekonomskih tema. Napravila je radnička klasa tadašnje Jugoslavije jedan istorijsko-ideološki salto mortale i vratila se barem pola veka unazad, a sve to u svrhu pronalaženja lično-nacionalnog identiteta. Dakle, radnička klasa/svest nije samo povesno pala na “proleterski nivo” već je otišla jednu stepenicu niže i počela da traži svoje nacionalno biće. Evolucija je išla jednim logičnim sledom – od razjedinjenih i klasno-ideoloških neprosvećenih proletera do radničke klase kao temelja jednog socijalističkog društva, ali se onda desio retrogradno-devolucijski proces i u rekordnom roku radnička svest je svedena na prosek zbunjenog “mužika” koji kliče kralju i otadžbini ili pak domoljubivo šeni uz lokalno-nibelunske mitove. I sve bi to možda i bila samo jedna loša istorijska epizoda da se mužici i domoljupci ne uhvatiše oružja i ne započeše svoj krvavi pir od koga se, by the way, još nismo oporavili… A čini mi se da se nećemo još dugo oporaviti, jer smo obavezu i prvenstvo nacionalnog identiteta ugradili u temelje “novog” društva, gde se na povik narodskih tribuna brzo mobilizira masa nacionalno “osvešćenih” mužika i kreće se u novi mitološko-pravednički rat. Sve se to događa na ruševinama jedne države po kojoj su rasute krhotine rasturene svesti bivše radničke klase…

No, dok je nacionalno “osveštena” radnička klasa ginula u ratovima svojih plemenskih vođa dotle se na drugoj strani tvrdio pazar ili, bolje rečeno, uništavala se materijalna baza ondašnjeg socijalističkog društva, a to je danas tako istorijski deplasirana i ideološki ismejana, tzv. društvena svojina. Da, dok su vlasnici društvene svojine ratovali, nove polit-ekonomske “elite” su privatizirale ili pak samo etatizirale društvenu imovinu kako bi je kasnije lakše rasprodali.

U BiH, na primer, 1994. dakle dok još traju ratni sukobi, parlament u Sarajevu je doneo zakon po kojem društvena imovina prelazi u državnu. Kako, gore navedeni Zlatan Begić, inače profesor Pravnog fakulteta u Tuzli, kaže: “Država je time razvlastila one koji su izgradili fabrike i stvorili sredstva za proizvodnju, a koji su u to vrijeme bili u rovovima i na ratištu… Tada je izvršena najveća pljačka radnika u BiH, jer su pravo da raspolažu fabrikama i, naravno, da ih prodaju, preuzeli časnici i jurišnici političkih stranaka”.

Da li vam je ovo poznato? Pa naravno da jeste… Sve smo to gledali i gledamo danas u Srbiji. Nemojte da se iščuđavate ili pravite ludi. Zanimljiv je stav, takođe gore navedenog, predsednika sindikata Nezavisnost iz Srbije – Branislava Čanka po ovom istom pitanju. On kaže: “Privatizacija je u Srbiji još gore prošla nego u BiH. U BiH je odlukom parlamenta društvena imovina pretvorena u državnu. U Srbiji se čak ni to nije desilo”. Bez obzira šta mislili o ovom sindikalcu, njegovoj karijeri i sumnjivim odnosima sa vlastodršcima, ipak je on ovde izgovorio ili, bolje rečeno, konstatovao jednu frapantnu istinu, a to je da proces rasturanja društvene imovine u Srbiji se odvijao i odvija nesmeteno preko partijskih dužnosnika dok pravi vlasnici, davno zaboravljeni predstavnici radničke klase mogu samo sa žaljenjem konstatuju da su prevaziđeni, prevareni.

Današnji predstavnici partijskih “elita” slobodno krčme javna preduzeća, a niko se ne pita ko je njima dao za pravo da to rade. Ko ih je ovlastio? Pa iste te političke elite… I zato će javna preduzeća biti poslednja u “pravedničkom” ratu protiv viška zaposlenih, jer partije na vlasti uzimaju veliki novac preko rukovodećih kadrova iz tih istih preduzeća. Da je prave, osveštene, radničke klase, ne bi se ovi politički skorojevići i bitange tek tako usudili da otimaju ono što pripada “prirodnim” vlasnicima društvene svojine.

A ja se pitam, kao nekada Stefan Cvajg gledajući kako nacizam u Nemačkoj preuzima vlast (naravno ne želeći da upoređujem moju malenkost sa čuvenim piscem), i parafraziram: Gde su sada komunisti? Gde su oni ljudi sa kačketima i dignutim pesnicama? Gde su ljudi koji se bore za radničku klasu?

(Autonomija)