ZLATKO JELISAVAC: Pretnja koja se ostvaruje

12 Oct 2015

Petooktobarska poslanica Mire Marković

Knjiga predstavlja biografiju vremena u kojoj su se našli moja zemlja i moja porodica. Pisala sam u toku 20 godina i iznela mnoge prognoze i naglašavala da će biti mnogo pisaca koji će pisati o tom vremenu. Pročitala sam mnogo takvih tekstova, koji su pisani iz dva pristupa. Jedni su minimizirali svoju ulogu u politici devedesetih, naročito o događajima o kojima se mogu čuti negativne ocene. I time se nudili postoktobarskoj politici. Drugi su hipertrofirali svoju ulogu kako bi se okitili barem jednim listom lovorovog venca koji pripada mrtvom pobedniku, rekla je Mira Marković, supruga bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, povodom objavljivanja njenih memoara “Bilo je to ovako” u izdanju kompanije Novosti.
Reč je o snimljenoj telefonskoj izjavi koja je juče emitovana na promocije njene knjige u prepunoj sali beogradskog Medija centra. Ona je u ovoj formi rekla da je ponašanje tih ljudi nemoralno i da je Slobodan Milošević u Hagu naslutio da će se to desiti i istakao da niko nema pravo da u njegovo ime pominje njegove stavove. “Pozdravite Srbiju!”, time je završila svoju izjavu posvećenu posetiocima promocije knjige. (Danas, 9. oktobar 2015)


Od celog ovog telefonskog obraćanja Mire Marković, a povodom predstavljanja njene knjige memoara “Bilo je to ovako”, najviše su me zaintrigirale otpozdravne reči autorke: Pozdravite Srbiju! Zanimljivo. Šta ovo treba da znači? Da li je to upućeno onoj Srbiji iz Mirinih&Slobinih dana ili pak ovoj postpetooktobarsko-tranzicionoj? Da li je ovo uopšte “dobronameran” pozdrav ili prigušena pretnja svima onima koji su se ogrešili o lik i delo Slobodana Miloševića? Što su se više rojila pitanja oko Mirinog pozdrava, to me je više hvatao strah od mogućih scenarija i konstrukcija budućnosti, a svi se oni svode na jedan te isti “fakat”– da se Mira pobedonosno vraća u Srbiju, sa cvetom u kosi i nasmejana, i sa memoarima pod miškom, gde su pobrojani svi oni koje će ona pozvati na odgovornost. Zamislite vi Miru kako sa svojim blagim glasom i onim smirenim pitonsko-zmijskim izrazom lica predatora koji davi svoju žrtvu – a potom je guta i prepušta procesima varenja svog sporog digestivnog trakta – počinje da se razračunava sa svojim političkim protivnicima, ali i sa svima onima koji su se svojim zalaganjem u petooktobarskoj revoluciji zamerili dotičnoj. Čuo bi se jauk i škrgut zuba diljem Srbije i mnogima bi zakukala majka! Daleko bilo i bože zakloni, ali nešto ne mogu da se oslobodim strepnje…

Prezentacija memoara Mire Marković desila se, gle čuda, tri dana posle obeležavanja petooktobarske revolucije i ne mogu da se otmem utisku da to nije slučajnost. Dobro, ako je i slučajnost, svakako ima svoju simboličnu konotaciju koju se usuđujem interpretirati u svojim distopijskim vizijama. Možete to tumačiti kao “paranoidni strah od istine iza željezne ruke” – što bi rekao Džoni Štulić, ali s obzirom na društveno-politička, kao i lična iskustva u poslednjih dvadesetak godina, teško da mogu uprti pogled u svetlu budućnost, a da me loša prošlost grubo ne povuče u realnost sive sadašnjosti. Nisam imao prilike da prelistam Mirine memoare, a nešto čisto sumnjam i da ću ih čitati, jer od same pomisli da bih se bavio tom literaturom zapadam u teški amok – što bi rekao Svetislav Basara. Neka se time bave sociolozi tipa Slobodana Antonića ili istoričari modela Predraga Markovića, oni će svakako imati da kažu koju “pametnu” na ovu temu…

Godinama sam ja išao na te razne procesije obeležavanja Petog oktobra i nikada se nisam osećao bolje posle toga. Tužno je reći, ali kao da sam proveo vreme na nekoj komemoraciji gde bi se prisećali pokojnika i evocirali uspomene na prošla vremena. I na kraju bi došli do zaključka da je Peti oktobar “propuštena šansa” i da je tada, nažalost, istrošen revolucionarni potencijal demokratske “druge” Srbije. Ne mogu više da slušam te priče… Poslednji put sam na takvom jednom skupu bio u Novom Sadu koji su organizovali bivši otporaši. I sve je bilo lepo i veselo dok nam jedan od ex-otporaša – a sada funkcioner neke od aktuelnih stranaka na vlasti u Vojvodini – na pitanje zašto je promenjen tekst na flajerima koji su se delili pre skupa, a ticao se stranke SPS, nije obrazložio da bi taj tekst (ne sećam se više tačnog sadržaja) uvredio njihove koalicione partnere. Kao da mi je neko pesnicu zabio u stomak… Nisam hteo da budem grub i nekulturan, pa sam neprimetno napustio skup. No hard feelings, ali shvatio sam da ja tu više nemam šta da tražim.

I tako, petnaest godina posle Petog oktobra, Mira Marković nam obelodanjuje svoje, verovatno, životno delo. Plašim se da “vrednosti”, za koje se oduvek zalagala autorka memoara, polako ali sigurno razaraju i one male, teško stečene demokratske rudimente u ovoj napaćenoj zemlji. Zato verujem da se ovo Mirino pisanije nije slučajno pojavilo baš sada, jer naprosto su se stvorili uslovi da se ono i praktično zapati u našem društvu. Tako je i filozof Adorno govorio o mogućnosti ponovnog nastanka fašizma…

Šta ćeš… Tranzicija…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!