ZLATKO JELISAVAC: Premijer

12 Mar 2012

Devet godina posle pitanja su ista

Da nije bilo 12. marta 2003. godine i da se atentat na Zorana Đinđića nije dogodio, Srbija bi prema mišljenju poznavalaca prilika i neposrednih aktera u rušenju Miloševićevog režima i periodu posle toga, danas bila punopravna članica Evropske unije ili na korak od nje. Imali bismo uređen sistem u kojem bi politika i pravo bili razdvojeni, a to bi eliminisalo i neke druge nezakonite propratne pojave koje danas postoje, pre svih korupcija na najvišem nivou. (Blic, 12.03.2012. – Srbiji nedostaje energija Đinđića)

Da je Zoran Đinđić ostao živ, da li bi Srbija danas bila bolje mesto za život, srećnija zemlja? Sigurno da bi bilo bolje, možda je preterano reći da bi bili u EU, ali svakako bi bili mnogo bliži od današnje naše pozicije. No, da je Đinđić ostao živ, mnogi od današnjih političkih kreatura bi bili politički mrtvi ili pak samo obični anonimusi (ne aludiram na sajber-haker revolucionare), nikogovići kakvi inače i jesu. Svojevremeno je Tijanić, današnji direktor RTS, izjavio: “ako Đinđić preživi, Srbija neće” – i sa ovom izjavom se svrstao među one koji su želeli Đinđića videti mrtvog. No, to nije bio puki populizam – po kome je inače Tijanić poznat – već realnost od koje je strahovao tadašnji politički estabilišment ili barem jedan njegov deo, dok su oni koji su podržavali premijera bili isuviše slabi ili pak prevelike kukavice da bi odlučnije stali na njegovu stranu. Tijanić je tada samo artikulisao ono što je najviše bolelo političke snage koje nisu delili Đinđićevu viziju, jer su oni u tome videli sopstvenu propast, a to je, opet, za njih značilo i smrt Srbije kakvu su oni poznavali i kakvu se želeli i u budućnosti. Upravo zbog toga je Tijanićevo “ili-ili” imalo egzistencijalni karakter, to jeste zaključak da ukoliko pobedi Đinđićeva politika otvorenosti prema Evropi i demokratizacije društva, onda “starim” strukturama više nema spasa. Srpski klasičan strah od modernizacije i evropskih novotarija – tipa demokratija, sloboda, građanska prava i sl. – potpuno su ukočile promene koje je počeo da sprovodi Premijer i zato je on i odlučio da pokrene dekriminalizaciju društva i reforme okoštalih vojno-policijskih struktura. Znao je Đinđić dobro sa kime ima posla i da se u Srbiji neće ništa bitno promeniti dok god različite Službe sa svojim glasnogovornicima – tipa Tijanić, vode politiku ove zemlje. Spremao je Premijer jednu odlučnu akciju gde bi konačno stao zmiji za vrat i oslobodio Srbiju od zla, ali, nažalost, zlo je bilo brže i efikasnije. Naslutili su šta im se sprema i odlučili su da reaguju prvi. Angažovali su sve svoje resurse: medije, političare, popove, vojnike i policajce da svojim zalaganjem, što je više moguće, ocrne Đinđića i tako stvore atmosferu koja će “opravdati” njegovo ubistvo. Atentat na Premijera je bio samo poslednja epizoda u serijalu “ako Đinđić preživi, Srbija neće” i logičan nastavak cele hajke koja je vođena kako bi se konačno uništio.

No, ima jedna šira dimenzija koja drugačije govori o Zoranu Đinđiću i njegovom pokušaju da reformiše Srbiju. On pripada uskom krugu ljudi iz ovdašnje istorije koji su iskreno želeli modernizaciju Srbije i koji se nisu plašili da se suprotstave centrima moći koji su, i nekada i sada, strukturirane kao trijade: vojska-policija-crkva. Đinđić se suprotstavio zlu koje prati Srbiju kroz celo njenu modernu istoriju i hteo je, jednom za svagda, da nas reši “crnorukaških” zavera, politike konspiracije i Službe, koja je oduvek bila vezivno tkivo svih modela vlasti u ovoj zemlji. Bilo da je Služba bila kraljevska ili pak partijska, sasvim je svejedno, ona je oduvek i iz potaje vukla konce i krojila sudbinu naroda na Balkanu. Njeni apetiti su se širili i skupljali sa obzirom na istorijske okolnosti, ali interesi Službe se nisu promenili – ostati u centru moći i preko svojih “službenika” vladati. Nije ovo nikakva teorija zavere, jer moderna istorija, ako pođemo samo od nje, obiluje primerima tajnih državnih spekulacija i ljudima iz najrazličitij struktura koji su bili zaduženi da sprovode u delo planove svojih nadređenih. Da se razumemo, Služba se ne mora tako zvati, ona može biti bilo koja organizacija jer poenta njenog delovanja se više svodi na proces nego na konkretno vidljivu infrastrukturu. Na kraju krajeva, Služba je način razmišljanja, života ili pak psihologija našeg društva koja je sjajno oslikana u filmu Balkanski špijun. Godine drila i treninga kroz javnost, medije, političare, crkvenjake i sl. stvorili su od nas tzv. spavače koji se aktiviraju po potrebi i željama Službe. Kada je Đinđić odlučio da se suprotstavi Službi, ona je aktivirala sve svoje spavače ili pak budne aktiviste njenih interesa koji su svesrdno radili kako bi Premijer bio uklonjen. Zoran Đinđić je zbog toga fenomen u srpskoj istoriji jer se prvi usudio da direktno krene na ovu “osovinu zla”. Znao je Premijer da ukoliko se ne reši Službe, da nema ni budućnosti za građane Srbije i spremao je konačan obračun sa Službe-nicima, ali bili su brži i jači. Spavači su probuđeni da šire mržnju i strah među građanima, a aktivisti su spremali “konačno rešenje” za Premijera. To se i desilo 12. marta 2003. kada je Đinđićeva Srbija stala, a mrak se ponovo vratio na javnu scenu. Ubili su ga jer oni nisu želeli bolju Srbiju za njene građane. Ubili su ga i od njegove smrti pokušavaju da uklone “zmajevo seme” koje je razbacao Đinđić po Srbiji. Da li su uspeli? To se pitam sve ove godine kako nema Premijera. Nismo bili uz njega kada je to tražio od nas, da ga podržimo u borbi protiv zla. Mi smo se uplašili i ostavili ga samog. Ostala nam je još slaba nada – kao iz Pandorine kutije – da će Đinđićeva vizija pobediti zlo Službe i da ćemo krenuti ka Evropi da tamo upoznamo Zorana koji nas čeka u budućnosti, baš kako nam je i obećao. Verujem da će se to i desiti, ali ne mogu da se oslobodim strepnje.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!