ZLATKO JELISAVAC: Polit-ekonomska elita u Srbiji je zločinačko udruženje

18 Dec 2017

Militantni parohijalizam i buržoaski resantiman

Nedavno sam u tekstu Janisa Varoufakisa naišao na zanimljive formulacije: militantni parohijalizam i buržoaski resantiman – preko kojih je autor opisao situaciju u Velikoj Britaniji i SAD nakon Bregzita i Trampovog preuzimanja mesta predsednika. Militantni parohijalizam je označio kako dolazak Trampa tako i Bregzit, i suštinski uspostavio vlast „lokalnog“ interesa, prouzrokovan domaćim frustracijama, kao i agresivnije urušavanje „ideala“ globalizma u svakom smislu: ekonomskom, kulturnom, ekološkom itd. Kao da je krupni kapital, pre svega, odlučio da skine rukavice i prikaže se u grubom i primitivnom svetlu ogoljene težnje ka nesmetanom i nekontrolisanom bogaćenju, gde se predstavnici najbogatijih neće više morati ustručavati pred „dosadnim“ pravilima raznih svetskih organizacija udruženja i ugovora koja, bar na formalnom nivou, brinu za budućnost i sigurnost celog sveta.

Varoufakis misli da je buržoaski resantiman sada došao do svog punog i celovitog izraza i da se samo konkretizovalo ono što je, po njemu, još sedamdesetih godina prošlog veka započeto od krupnog kapitala: osiromašenje radničke klase ili pak srednje klase, koja je doživela ekspanziju nakon Drugog svetskog rata. Dakle, Bregzit kao odgovor „običnih“ Britanaca na svekolike pritiske iz EU, tačnije Nemačke i njenih težnji ka potpunoj dominaciji u EU – samo je bio maska za prikrivanje interesa krupnog kapitala koji povlači konce iz pozadine burnih događaja. Bregzit je odgovor ekonomske „elite“ koja juri interes, a koja je ispred sebe, kao fasadu, postavila razne lafarže da drve o prednostima izlaska iz EU.

Sa druge strane Atlantika, Tramp sigurno nije predstavnik „ogorčenog-malog-čoveka“ koji je razočaran bestidnom podrškom demokrata visokoj ekonomskoj klasi, već je – upravo obrnuto – on zastupnik još bogatijih i moćnijih ljudi koji iz senke vladaju SAD-om i čiji kapital se nalazi svuda po svetu. Da, kao što je Tramp bahat i primitivan, agresivan i željan moći, takva je i grupacija koja ga podržava i finansira – to su bogati ljudi koji su odlučili da je u njihovom interesu da stvari radikalizuju u SAD, ali i u celom svetu, kako bi se njihov kapital još više povećao i kako bi ostvarili još veću dominaciju.

Tako je pre Drugog svetskog rata, nekadašnji kralj automobilske industrije, Henri Ford – i ne samo on – podržavao Hitlera, jer je mislio da će tako brže proširiti svoj uticaj na ceo svet. Fašizam je vrlo izdašno bio finansiran od strane krupnog kapitala, jer su se bogati plašili sovjetske radničke revolucije, kao i besa radničke klase u svojim državama. Zato nije čudno što je u većini evropskih država, nakon rata, zavladala socijaldemokratska država blagostanja i socijalnog staranja, koju je teorijsko-ekonomski uspostavio britanski ekonomista Kejnz. Ovo je bilo kompromisno rešenje, jer je radnička klasa bila ogorčena ponašanjem najbogatijeg ekonomskog sloja društva za vreme rata, i tako je krupni kapital bio prisiljen da bude u defanzivi i da pristane na, po sebe, bolne kompromise.

Ali sada su osetili da je njihovo vreme ponovo tu i da više ne moraju da se kriju iza demokratskih vlada i socijalno-ekonomskog inženjeringa – sada mogu preko likova kao što su Tramp da otvoreno pokazuju prezir prema svima onima koji ih sputavaju da zarade još više, i da postanu još moćniji.

A kako je u Srbiji? Pa ovde su militantni parohijalizam i buržoaski resantiman dovedeni do paroksizma i oni se, kao kancer, nesmetano šire još od ranih devedesetih godina prošlog veka. Uticaj ovih sila je doveo do potpune devastacije države i društva u svakom smislu… Polit-ekonomske elite, koje su se formirale sa uništenjem SFRJ, a uglavnom stvorene državnim novcem, vodile su ratove, bogatile se za vreme ekonomskih sankcija, koristeći kriminalne strukture društva i uništavajući ovu zemlju temeljno i sistematski.

Naše krvave „elite“ najveći su krivac za bedu, krvoprolića i svekoliko nazadovanje društva; oni su imali najviše ćara od imperijalističkih ratova koje je vodila Srbija, njima je bilo u interesu da živimo pod sankcijama i u bedi dok su uvećavali iznose na računima širom sveta. Polit-ekonomska elita u Srbiji nije ništa drugo do zločinačko udruženje koje za cilj ima jedino ličnu korist, a građani i država ih interesuju samo ukoliko su u funkciji toga. Oni su uzurpirali državu i sve institucije, oni stoje iza mnogih političkih partija i oni su uvek na vlasti.

Što je najgore, ovo zlo se povezalo sa istim ili sličnim takvim i u inostranstvu, pa ih dovode ovde kako bi zajedno radili na još većim i unosnijim pljačkama nesrećnih građana – o ovom zločinačkom udruženju najbolje svedoče uništene firme i fabrike koje su date u ruke hohštaplerima, bilo domaćim ili stranim, kojima je cilj jedino bio da izvuku što je moguće više novca, a potom da se povuku i proglase stečaj. Plen su zajednički delili prema unapred smišljenim planovima i nije ih bilo briga za radnike koji su iz očaja vršili samoubistva ili se samosakatili.

Tačno je da su Vučićevi puleni pravi i sirovi izraz militantnog parohijalizma i buržoaskog resantimana, koji nemilosrdno grabe sve do čega dođu; ništa im nije sveto i iza sebe će ostaviti potpunu pustoš. Ali nisu oni uzrok problema – oni su posledica delovanja krupnog kapitala u Srbiji, koji je nastao od otimačine i u krvi, i koji ni po koju cenu neće dopustiti da tek tako izgubi moć i privilegije…

I posle Vučića i njegove družine oni će opet naći načina da pronađu nove saveznike koji će ih čuvati. I to je ključno zlo sa kojim se moramo izboriti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!