ZLATKO JELISAVAC: Platni razredi

27 Nov 2014

Prosveta naša nasušna

– Jedino pravo rešenje za status nastavnika je da budu u pravoj platnoj grupi, da to definišemo i da to usvoji skupština… To nije nešto što ćemo imati prekosutra kao rezultat, ali smatramo da je prioritet. Jedino kada nastavnici budu imali platu koja je u skladu sa njihovom odgovornošću i nivoom obrazovanja tek tada ćemo imati rezultat – rekao je Verbić novinarima u pauzi skupa Dostignuća mladih u Srbiji. Kaže i da očekuje da kolektivni ugovor bude završen pre roka, odnosno januara 2015. godine.
(Tanjug, 26.11.2014.)

Ko o čemu baka o uštipcima… Šta ću, svakome je njegova muka najpreča, a pošto imam tu “sreću” da radim u prosveti, onda je meni tema o smanjenju plata nastavnika nekako srcu najbliža. Pratim sve što se piše i priča po medijima na tu temu, ali to je češće faktor zbunjivanja nego prosvetljenja jer mediji jure neke svoje priče ne mareći mnogo za suštinu problematike na relaciji ministar-sindikati-radnici. A suština naše zajedničke muke je jednostavna: niko, pa ni sami zaposleni u prosveti ne mare za promene samog školskog sistema već nas samo brinu plate, to jeste kako i za koliko će nam smanjiti iste.

U našem sistemu obrazovanja ništa već godinama nije promenjeno jer nije bilo političke volje da se nešto tako desi, a i prosvetari (velika većina) plaše se promena kao đavo krsta jer to bi moglo da ugrozi njihova radna mesta (od toga prosvetari imaju fobiju). Negde se početkom ovog veka pokušalo sa nekim sistemskim promenama, ali se od toga ubrzo odustalo jer se promenila politička “elita” na vlasti koja je zaključila da je najbolje da se sve stopira i da se ništa ne menja… Tadašnja politička vrhuška (DSS) nije ni pokušala da razume reforme jer njihova je jedina strategija bila da se što pre reše kadrovski problemi (čitaj partijski), a onda “Kosovo je Srbija”, pa zatiranje svega što je imalo bilo kakve veze sa petooktobarskim promenama iako su i sami učestvovali u njima.

No, ni posle njihovog odlaska sa vlasti opet se ništa nije desilo jer tadašnja najveća stranka DS kao da je odustala od sopstvene strategije i status quo ante je ostao na snazi do dana današnjeg. Ništa se ne menja sem toga što nam standard obrazovanja stalno pada a uz ovaj pad idu i sve ostale prateće pojave: nezadovoljni đaci i roditelji, nastavnici sve siromašniji a direktori sve više skloni samovolji i tiraniji. Ako se nešto ipak i promeni, to je kozmetičke ili pak administrativne prirode i služi u dnevno-političke svrhe, što će reći da od toga samo koristi imaju političari (kao nešto rade) i administracija koja se stalno gomila (stižu novi kadrovi politikanata koji se moraju negde uhlebiti) pa se mora naći opravdanje za toliki broj službenika, savetnika, članova ovog ili onog saveta, itd i tome sl. Direktori škola se biraju uglavnom po partijsko-političkoj liniji, a oni opet onda zapošljavaju kadrove po partijsko-familijarnoj osnovi koji će biti odani i lojalni svom poslodavcu i zaštitniku, i to tako traje decenijama… Škola nam je danas slika i prilika društva u kojem živimo i to vam ne pričam napamet već vam govorim iz višegodišnjeg iskustva jer sam se nagledao/naslušao svega i svačeg i lično osetio na svojoj koži šta znači zameriti se političkom aparčiku koji je, by the way, i direktor škole; stalno razgovaram sa kolegama koji ne žele da se bune jer im to ne odgovara iz ličnih razloga – da se ne zamere…; puno je nepoverenja i sumnje među kolegama jer ne znaju za koga radi njihov kolega-sagovornik i to već prelazi u paranoju.

Mogu do sutra da vam nabrajam sve probleme koji postoje samo u međuljudskim i međukolegijalnim odnosima u školi, a oni nisu beznačajni, a nisu ni od juče. A gde su problemi sa nastavom, nastavnim sredstvima, usavršavanjem, odnosom sa đacima i roditeljima, zakonima i pravilima koji nam obrazovanje dovode u apsurdnu situaciju i samo komplikuju i onako očajno stanje. Sve su to grdni problemi koji se moraju rešavati sistemski jer od toga nam sve zavisi, a sve vlasti do sada su od ovog problema uglavnom bežale ili ga pak obesmišljavale trivijalnostima i glupostima. Obrazovanje je vitalni deo svakog društva i po njegovom standardu se može oceniti i kakvo je stanje samog društva, kao i zdravstvo ili pak sudstvo, a svi dobro znamo koliko su ruinirani svi ovi segmenti i koliko zaostajemo za razvijenim svetom. Smanjenjem ili pak uvećanjem plata neće se ništa rešiti sem toga da će nastavnici živeti malo bolje ili malo lošije (gde nam je donja granica?) i zato nam je svejedno hoćemo li biti izuzeti iz “racionalizacije” ili nećemo jer potrebne su sistemske promene, a one se ne dešavaju lako niti brzo osobito kada na vlasti imate ovakvu političku elitu koja zna samo da preti i izvršava naređenja svojih nalogodavaca ma ko oni bili. Mogu zaključiti da će do promena doći onda kada bude političke volje da se ona desi, a da je zadatak nas nastavnika da učinimo sve što je moguće da stvorimo ambijent iz kojega će konačno da proizađu “kadrovi” koji će biti sposobni i stručni da sistemski menjaju obrazovanje. To mi ne možemo sami da uradimo, osobito ne u ovakvoj situaciji, ali se možemo boriti i tražiti načine da konačno nešto i promenimo, a sigurno nećemo promeniti ništa zabijajući glavu u pesak. Na nama je odgovornost, a pri tome ne mislim samo na nastavnike već na sve samosvesne građanke/građane kojima je stalo do toga u kakvom društvu žive. Političari dođu i odu, a ostaje samo ono za šta smo se mi-građani izborili… To je smisao obrazovanja, a ne bubanje gradiva, sticanje diploma ili pak povećanje/smanjenje plata prosvetnim radnicima. Koliko cenimo naše obrazovanje – to je pitanje za sve nas. Kada budemo znali odgovor ili pak budemo na putu ka nekom razumnom rešenju, onda ćemo i znati da cenimo rad onih koji “obrazuju našu decu”, a i plata nastavnika će onda biti ekvivalentna svesti o značaju njihovog posla. To treba da bude merilo naših “platnih razreda”, a ne mišljenje politikantskih aparatčika.

Eto ja se opet iskuka i opet zacrnih sve tipično vojvođanskom melanholijom… Ili možda nije vojvođanska nego je uvozna, prečanska, sva od masti i opanaka… Ili je samo zlonamerna i usmerena da uništi ovo malo sreće i optimizma što je ostalo u ravnici… Šta ću, takav sam, nakrivo nasađen i samo loše stvari uviđam. A vama željnim sreće i blagostanja preporučujem da gledate Pink ili čitate neko dnevno-bulevarsko smeće jer tamo vlada optimizam i lepota. Ja ću i dalje da mračim i da se bavim larpurlartizmom sopstvenih muka jer mi štošta smeta u ovoj zemlji, a takav bi verovatno bio i da živim u Liverpulu. A takav sam jer ne želim da živim “na bari” kao neki moji sugrađani.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!