ZLATKO JELISAVAC: Pitanje ljudskosti

11 Jul 2015

Srebrenica – simbol pokleknuća ljudskosti

U zapadnoj kulturi, koja se s bezalternativnom globalizacijom kapitalizma raširila do poslednjeg ćoška zemljine kugle, Jevreji su neraskidivo povezani sa predstavom o Drugom, nezavisno od toga kakvi su oni po sebi i za sebe. U Aušvicu je Drugo trebalo da bude konačno uništeno te već izgovaranje imena Aušvic mobilizuje strah pojedinca da bi posredstvom slepog slučaja mogao da bude pribrojan drugima i bez zašite izručen uništenju.
(Detlef Klausen, Granice Prosvetiteljstva)


Od nekih toponima kao što je Aušvic, ili na našim prostorima Jasenovac, stvorena je jedna čitava “kultura” mišljenja, pevanja, empatije, sa-života itd. Prošlo je, valjda, dovoljno godina da počnemo da razumevamo Aušvic ili Jasenovac kao jedan od temelja našeg (post) modernog života, ma koliko nam to grozomorno zvučalo… Moramo da naučimo da mislimo i pevamo (uprkos Adornovom stavu da je to nemoguće posle Aušvica) i prihvatimo nasleđe naše bliske istorije koje nas poučava da bez razumevanja Drugog (pre svega u “ličnom” smislu, kao osobe) nema nama napredovanja bez obzira na sva tehnološka čuda koja je čovek stvorio. Bez razumevanja Drugog ostaćemo varvari zaslepljeni voljom za moć koja će nas na kraju uništiti svojim destruktivnim apetitom; M. Hajdeger je ovu volju nazvao voljom-za-volju, to jeste ispraznom i narcisoidnom težnjom koja ume samo da uzima i tako pokušava da utaži svoju ogromnu glad. Aušvic je simbol-spomenik destruktivnosti modernog čoveka, a ne samo ondašnjeg nacističkog režima u Nemačkoj, i želje za istrebljenjem Drugog koji nam “smeta” kako bismo odredili sopstveni identitet. Ovo je ujedno koren svake pizme na onog koji je drugačiji, stran, ne-domaći, koji nam smeta da bismo se samostvarili i živeli po svojim merilima. Isprazan karakter ove želje (težnje) da se uništi Drugi jeste u tome što se ne razumeva jedna fundamentalna stvar, a to je da nema identiteta (samoodređenja) bez Drugog i on (ona) su ključni faktor u našoj samospoznaji – to nas čini ljudima, to je naš humanitas. No, tu nije dovoljno “samo”-razumevanje već je potreban osnov od kojeg će razumevanje poći, a to je taj momenat empatije – osećanja za Drugog, “prve” svesti o postojanju Drugog koja neće izazvati želju da se on (ona) uništi već da se prihvati kao moj (lični) konstituens. Moramo razumeti da Drugi nije pakao (Pakao su Drugi – Sartr) već da je smisao našeg postojanja. Do tada ćemo imati Aušvic ili Jasenovac da nas podseća na naš fatalni nedostatak ljudske empatije, a ovaj nedostatak je i uzrok svekolike ljudske nesreće.

Kada piše o uništenju Drugog, konkretno o holokaustu i antisemitizmu, gorespomenuti Detlef Klausen govori ujedno i o ispraznosti i bezosećajnosti pojmova kao što je holokaust koji je skovan kako bi se racionalizovalo ono što se desilo Jevrejima u Drugom svetskom ratu. Holokaust je, po Klausenu, racionalno-prosvetiteljska forma izraza koja više krije nego što otkriva svoje značenje; holokaust je samo zamena u nedostatku izraza za ono što se doista desilo Jevrejima, ali namerna (i zbog toga lišena svoje empatije) u izbegavanju pravog smisla. Holokaust govori da se mi još uvek nismo približili pravom smislu događaja masovnog uništenja/ubijanja Drugog, a praksa ponovnog vraćanja ubijanja ljudi zbog toga jer pripadaju drugoj zajednici, narodu, naciji, religiji itd – samo nam pokazuje da još nismo naučili dovoljno iz stravičnog iskustva logora za uništenje koji su pravi topos, raskrsnica naše ljudskosti, jer naš odnos prema iskustvima ljudi koji su preživeli logore određuje i naš stepen empatije prema Drugima. Negirati postojanje logora, negirati holokaust, negirati genocid – može se staviti u zakonske okvire i kažnjavati ukoliko se negira njihovo postojanje, ali empatija prema Drugima, žrtvama na primer, to je nešto što moramo učiti sami i to sigurno nije lak proces niti se dešava preko noći. To je i najveći izazov koji stoji pred ljudima – empatija kao naš sa-odnos sa Drugima i bez toga samo ćemo ponavljati iste greške dok jednog dana naš isprazni cinizam samovolje ne kulminira u opštem uništenju.

Srebrenica je toponim i simbol pokleknuća savremene Evrope gde se ponovo pokazala nemoć i nerazumevanje samog čoveka. Ovo govorim ne kako bih relativizovao ili poopštio obim i smisao očiglednog genocida koji se desio u Srebrenici već upravo kako bi izoštrio i doveo do paroksizma (pucanja) svesti (savesti) o tome šta se tu doista desilo. Ponovo je zakazala ljudskost – najkraće rečeno. Ratni planovi i čišćenje pojedinih oblasti od “nepodobnih” naroda ukazuju na genocidnu nameru, a upravo je namera ta koja se dokazuje i u prikazu samog čina uništenja. Ako je postojala težnja da se jedan deo teritorije “očisti”, jer to odgovara osvajačkim apetitima jedne strane u ratu, onda je to namera; ako se etničko čišćenje desilo na određenoj teritoriji (sa celokupnom organizacijom i infrastrukturom), onda tu imamo i čin, znači sve što je potrebno kako bi se utvrdio eventualni genocid. Naravno, tu je i najteži problem: broj žrtava. Koliko je dovoljno za genocid? Pet hiljada, deset hiljada… Da li je neophodno da se radi o milionima žrtava? Sama rasprava na ovakvu temu nam već dovoljno ukazuje na nedostatak empatije, kao i osnovnog pijeteta prema žrtvama

Ljudi nisu brojevi, a na to nas cinično-jezivo podseća upravo Aušvic gde nisu postojali ljudi-pojedinci sa imenima već samo brojevi, što je inače bila praksa svih koncentracionih logora. Jednom prilikom je Teofil Pančić, govoreći upravo o ovom problemu prebrojavanja žrtava, rekao ili bolje rečeno ilustrovao jednu nepodnošljivu situaciju u koju upadamo raspravljajući o broju žrtava… Pančić je govorio o “tolerantnom” razgovoru o broju žrtava između nekog ko brani utvrđeni broj ubijenih – Srebrenicaje u pitanju – i nekog ko to negira. Kako bi izgledao taj razgovor – pita se Pančić. Kako bi se to mi dogovorili? Ja kažem “više od osam hiljada”, a taj drugi kaže “tri hiljade ljudi”, pa se onda “nađemo” na pet hiljada. Na šta bi to ličilo? Koliko je ovakva rasprava ispražnjena od svakog ljudskog sadržaja?

Dobro kaže Detlef Klausen da tek negde treća generacija koja bi došla nakon velikog zločina kao što je bio Aušvic-holokuast-genocid, a potomci su žrtava i onih koji su zločine činili, može eventualno da pokuša da nađe put za pomirenje i normalan saživot, ma koliko ovo pesimistično zvučalo. Potrebno je puno vremena, dobre volje, empatije i razumevanja da bi se konačno došlo do tačke koja znači pomirenje. A šta ostaje nama koji smo u realnom vremenu doživeli zločine na bilo koji način? Moramo otćutati naše… Moramo se učiti da žalimo (kao što je G. Gras učio Nemce da plaču uz pomoć luka) i pokušati da razumemo… Moramo biti prethodnici onima koji će, nadamo se, konačno imati dovoljno empatije da shvate šta se desilo… Moramo verovati u njihovu ljudskost koju mi nismo imali.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!