ZLATKO JELISAVAC: Pitanje krivice

24 Feb 2012

O kolektivnoj krivici i odgovornosti

Hajnrih Himler u Posenu 1943. godine: „Većina vas zna što znači kada 100, kada 500 ili 1.000 leševa leži na gomili. To izdržati i pri tome, nezavisno o iznimkama ljudske slabosti, ostati pristojan/uljudan, to nas je učinilo tvrdim. To je list slave naše povesti koji nije zapisan niti će ikada da bude zapisan.“

„Za vreme nacističke vlasti povremeno bih govorio svojoj ženi ’ja sam Nemačka’, kako bih oboma pomogao da se držimo zajedničkog tla. Tvrdnja kao što je ta, smislena je samo u svom kontekstu. Kada se izvuče iz konteksta, ili čak prenese u neki drugi, ona postaje nepodnošljivo nadmena. Vi ste, naravno, potpuno u pravu. Politički, ona je besmislena. Moja žena i ja bili smo u slozi čak i kada je ona tu tvrdnju odbacivala. Ja nisam Nemac na bilo kakav bitno drukčiji način nego što je to ona. Ne smemo dozvoliti da nam Hitler nametne bilo šta drugo. Sada, kada je Nemačka uništena– u određenom smislu i u određenom stepenu, i sa konačnošću koju je teško bilo ko ovde zaista dokučio – ja se po prvi put osećam lagodno kao Nemac…“ (Karl Jaspers)

Pitanje kolektivne krivice… Da li postoji tako nešto? Ukoliko se samo spomene ovo pitanje u Srbiji odmah biva zatrpano indignacijom i “odbrambenim mehanizmom” – oni su nas, a ne mi njih. Bulumenta političara, analitičara, novinara i kojekakvih petparačkih intelektualaca su angažovani u gradnji zida koji brani javnost od bilo kakvog upada kolektivnog grizodušja. To se ne dopušta… Narod kao kolektivitet ne može biti kriv – to je argument nad argumentima, lematski stav preko kog se ne može dalje. Krivci su pojedinci koji su pravili zločine i to, navodno, činili u ime kolektiviteta. Kolektivna krivica je drveno gvožđe, oksimoron koji prizivaju samo oni koji mrze neki narod. No, šta ako “većina vas zna što znači kada 100, kada 500 ili 1000 leševa leži na gomili” – kako je to rekao Hajnrih Himler.

Da li se nemački kancelar Vili Brant izvinio samo u svoje ime poljskom narodu, mahom jevrejskog porekla koje su pobili nacisti, klečeći ispred spomenika u Varšavskom getu? Da li se poljski predsednik Aleksandar Kvašnjevski izvinio u svoje ime Jevrejima zbog zločina koji su učinili Poljaci za vreme Drugog svetskog rata? Da li se hrvatski predsednik Ivo Josipović izvinio u svoje ime Jevrejima zbog ustaških zločina? Da li se Boris Tadić izvinio u svoje ime Bošnjacima zbog zločina u Srebrenici? Naravno da se nisu izvinili u svoje ime. Da nisu u ime zločinaca? Ne, na to nema niko pravo. Pa u čije onda ime? Ne preostaje ništa drugo nego – u ime svog naroda! No, ako dalje krenemo ovom genealogijom, onda dolazimo i do pitanja: pa ako se neko izvinjava u ime svog naroda onda taj narod za nešto mora biti kriv. Užasno je i pomisliti tako nešto, ali oni koji se užasavaju ovoga nemaju problem da Albance, na primer, smatraju isključivim krivcima za progon Srba sa Kosova. Retko se čuje da je za progon kriv neko od albanskih političara ili pak pojedinaca za koje se sumnja da su organizovali pogrome nad Srbima. Ne, krivi su Albanci i verujem da bi se mnogi naši nacionalno-osvešteni intelektualni bardovi jako naljutili kada bi Albanci isticali samo pojedince kao krivce za zločine. Koliko puta sam čuo tu čuvenu frazu da su Hrvati genocidan narod, osobito kada su Srbi u pitanju – čuvaj se kuge i Hrvata. Pa ako smo ponosni na našu srpsku vojsku, crkvu i to prihvatamo kao deo našeg nacionalnog bića, pa zašto onda ne bi mogli i da se zapitamo o nacionalnoj krivici? Nacija – narod nisu kategorije koje eo ipso znače i nemogućnost da se podrže zločini nad drugim nacijama ili narodima, osim ako na narod/naciju gledamo samo kao na skupinu pojedinaca čime se briše kolektivni duh kao i kolektivna svest-savest. Ako se možemo radovati uspehu nacionalne reprezentacije u vaterpolu, na primer, onda se moramo i upitati o kolektivnom odnosu prema zločincima koji su svoje zločine činili u ime naroda. Ako žalimo Srbe koji su stradali u pogromima; ako organizujemo skupove na kojima pozivamo da se zločini nad našim sunarodnicima nikada ne zaborave, zašto onda ne možemo da se pitamo o svojoj krivnji kada su “naši” zločinci u pitanju?

No, pitanje krivice povlači i odgovornost, a ta kategorija je tek teško ili nikako primenjljiva na kolektiv. Proglasiti jedan narod odgovornim za zločine svakako bi bilo vrlo neodgovorno i pogrešno, pa čak i kada bi postojala neka sudska instanca koja bi se bavila ovakvim “slučajevima”. Da, narodi ne mogu biti odgovorni, ali da li to znači i da pitanje krivice pada u vodu?

Nemački narod je posle Drugog svetskog rata prošao proces denacifikacije koji je trebao da Nemce reši restlova nacizma Hitlerove Germanije. Nakon suđenja odgovornim pojedincima u Nirnbergu proces denacifikacije je bolno zarezao nemačko nacionalno tkivo, ali pored ove bolne operacije prisutan je bio i jedan “podzemni” tok tihe anestezije koji je imao za cilj da ublaži bol Nemaca. Proces denacifikacije jeste predstavljao “površinski” način da Nemci shvate sopstvenu krivicu i da se više nikada ne povedu za suludim idejama kakve im je “usadio” Hitler, ali je istovremeno ovaj proces vršio svojevrsno izbeljivanje prošlosti, to jeste menjao smisao konkretnog zla nacističke Nemačke. Proces denacifikacije je sličan onoj epizodi iz romana „Limeni doboš“ Gintera Grasa gde se Nemci “uvežbavaju” da plaču tako što seku luk jer pravih suza nema… No, patetika lažnih suza i loše savesti ne može dovesti do istinske denacifikacije ili pak pravog osećanja krivice. Nemci, osim onih koji su direktno okrvavili ruke, uglavnom nisu znali šta se događa ili su pak samo radili svoj posao ne sluteći da se iza toga krije mašinerija zla i uništenja. Tako se na suđenju branio ratni zločinac Ajhman koji je tvrdio da on nije ništa drugo bio nego službenik režima koji se bavio transportom i kalkulisao sa brojkama. No, te brojke su se odnosile na žive ljude-Jevreje, ali on je svoj posao obavljao sa istom službeničkom odmerenošću i preciznošću kao da se radi o cipelama, krompiru ili pak ovcama. Ajhmanov posao je bio da odradi logistiku i olakša transport Jevreja do njihovih “konačnih destinacija” i on je to radio savesno kako samo nemački službenik ume. Da li je njegova krivica što je “samo” radio svoj posao i slušao naređenja? Do duše nije ni Ajhman bio potpuno neinventivan pa je tako predložio, u vreme “konačnog rešenja” jevrejskog pitanja, da Jevreje brodovima prebace na Madagaskar – stvarno originalno, ali taj predlog je odbačen jer je zahtevao mnogo vremena i ulaganja, a nacistima su trebala brza-blic rešenja. No, Ajhman je primer, do duše angažovan direktno u mašini ubijanja, kako su obični i banalni ljudi prihvatali Hitlera i njegovu suludu ideologiju. Hitler je naučio Nemce da “podnose” pogrome i progone Jevreja jer je to bilo nužno uraditi kako bi Nemačka postala zdrava i jaka država, a Nemci gospodari sveta. Neki Nemci su to prihvatili, neki su samo okrenuli glavu ili je pak zabili u pesak… Oni koji se nisu slagali su, naravno, bili surovo kažnjeni.

Proces denacifikacije je trebalo da reši Nemce tereta užasne prošlosti, ali istovremeno da pokaže pravo lice nacizma i njegovu ubistvenu logiku. No, kao da su i oni koji su sprovodili denacifikaciju ustuknuli pred tim užasima ili su pak prepoznali nešto što ih je podsetilo i na njih same, to jeste na društvene sisteme u kojima žive. Teodor Adorno i drugi mislioci, tzv. Kritičke škole, su opozoravali na fašizaciju kapitalizma i upoređivali nacističku Nemačku sa savremenim tokovima zemalja koje su bile “napredne” liberalne demokratije. Upozoravao je Adorno da fašizma ima dok god postoje objektivne društvene pretpostavke da se on i desi. Upozoravali su ovi “Kritičari” Ameriku i ostale zemlje tzv. Zapada da sistemi velikih korporacija i njihove propagande jako podsećaju na fašizam. Svet se poravnava i oblikuje upravo po fašističkim aršinima, a vođe ovog procesa su upravo države liberalne demokratije koje služe interesima krupnog kapitala, a pri tome sopstvene interese, uz pomoć političara, predstavljaju kao državne ili pak interese svih građana. Danas, u ovim kriznim vremenima, samo čekamo kada će krupni kapital odbaciti sve obzire i kočnice u vidu demokratije i ljudskih prava i krenuti u još jednu svoju fašističku ekspanziju. Za sada nas samo pripremaju da “podnesemo”…

Kolektivna krivica je moguća ukoliko nas ubede da treba da podnesemo 100, 500, 1.000 leševa na gomili; moguća je i ako nas ubede da je to za opšte dobro, to jeste da je to cena za “bolje sutra”.

“Sada, kada je Nemačka uništena – u određenom smislu i u određenom stepenu, i sa konačnošću koju je teško bilo ko ovde zaista dokučio – ja se po prvi put osećam lagodno kao Nemac…” – da li neko u Srbiji ima hrabrosti i samosvesti da iskaže ovakav jedan stav, ali primenjen na sopstvenu državu i sopstvenu krivicu? Da li postoji neko ko će sa ponosom reći: ja sam Srbija – kao što je Karl Jaspers u vreme ludila nacizma za sebe govorio da je on Nemačka, sledeći svoju savest. Tomas Man je tvrdio da je on, bežeći od nacista u SAD, poneo i nemačku kulturu sa sobom. Da li se ovako može po(d)neti i krivica?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!