ZLATKO JELISAVAC: Peti oktobar ili da li ćemo se stideti onoga što (ne) radimo

07 Oct 2018

O protestima u Banjaluci, ubistvu gardista i kraju Slobodana Miloševića

Petog oktobra u Banjaluci održan je veliki protestni skup povodom ubistva Davida Dragičevića. David je ubijen u martu ove godine i od tada njegovi roditelji, uz podršku sugrađana, traže odgovor od vlasti i policije: Ko je ubio Davida? Međutim, vlast i policija se prave ludi… Pokušali su da sakriju dokaze o ubistvu i Davidovu smrt proglase nesrećnim slučajem, pokušali su da sakriju istinu, ali im Davidovi roditelji i solidarni Banjalučani nisu dopustili da se tek tako izvuku.

Organizovano je mnogo protesta od marta i na njima je uvek postavljano isto pitanje. Davidov otac tvrdi da zna ko je ubio njegovog sina i za to traži odgovornost banjalučke interventne policije, ali i odgovornost vlasti na čelu sa Miloradom Dodikom. Kako tvrdi Davidov otac, interventna policija iz Banjaluke otela je njegovog sina, držala ga na nekoj tajnoj lokaciji, gde su ga mučili i na kraju ubili… Zašto je policija otela 21-godišnjeg mladića – nije jasno, ali je ponašanje policije i vlasti, u najmanju ruku, sumnjivo. Policija je očigledno pokušala da zataška dokaze, dok je vlast u RS zbog svog rejtinga i izbora odlučila da im pomogne i okrene se protiv građana koji su tražili pravdu.

Predsednik RS Milorad Dodik Davidovog je oca optužio za politički angažman, pokušavajući da ga predstavi i diskredituje kao nekoga ko koristi sopstvenu tragediju, to jeste smrt sina, i izaziva haos u Banja Luci, kako bi se politički promovisao. Ono što je Dodik uspeo da uradi jeste da izazove još veće ogorčenje i bes građana Banjaluke, RS, kao i cele BiH, a čini se i regiona. Petog oktobra se okupilo više od 40.000 ljudi koji su tražili pravdu za Davida… I verovatno bi ih bilo i više da policija nije sprečavala građane, koji su dolazili iz drugih gradova, da uđu Banjaluku. No, bez obzira na pokušaj da opstruišu skup, impozantan broj ljudi bio je na trgu, a Davidov otac ponovo je izneo optužbe na račun interventne policije.

„Oteli su ga i držali, na kraju spustili u kanalizaciju. Od dece vam prave narkomane i prostitutke. Ovo je zločinačka država, pretvorili ste MUP u zločinačku narko-organizaciju, ubijate decu“, rekao je Davor Dragičević. A Milorada Dodika je okarakterisao kao „najvećeg zločinca ovog naroda“. Sigurno da Dodiku i njegovoj kliki nije bilo lako da vide toliki broj ogorčenih i revoltiranih ljudi na protestu, i to neposredno pred izbore…

Svi ćutimo, zgroženi činjenicom da su ubice na slobodi, a da mi ništa nismo uradili kako bi naterali državne organe da urade svoj posao i pronađu krivce za smrt mladih gardista

Petog oktobra daleke 2004. ubijeni su i gradisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović u vojnom objektu Karaš na Topčideru. No, pored svih iznesenih dokaza, veštačenja i ekspertiza, još uvek se ne zna ko je ubio ove mladiće. Njihovi roditelji ni posle toliko godina ne znaju šta se desilo sa njihovom decom. Vojna istraga je cinično utvrdila da se radi o ubistvu i samoubistvu, što je kasnijim analizama obesmišljeno, ali istraga još uvek tapka u mestu. Zašto? Pa, očigledno je u interesu nekim još živim akterima da se nikada ne sazna šta se tačno desilo i zašto su ovi gardisti ubijeni. Ovaj slučaj se, inače, još samo aktuelizira svakog 5. oktobra kada roditelji ubijenih gardista, po ko zna koji put, javno pošalju apel državi da pronađe ubice njihovih sinova. Država, kao i sve ove godine, ćuti… Svi ćutimo, zgroženi činjenicom da su ubice na slobodi, a da mi ništa nismo uradili kako bi naterali državne organe da urade svoj posao i pronađu krivce za smrt mladih gardista.

A desio se još jedan 5. oktobar tamo davne 2000. godine… Da li se neko seća? Ima li živih aktera i svedoka ondašnje revolucije i obaranja Slobodana Miloševića sa vlasti? Zašto ćutite? Kako se osećate kada vas sadašnja predsednica Skupštine Maja Gojković proziva i naziva – nasilnicima i lopovima? Po njenim „argumentima“, tada se desila samo velika pljačka i palež u Skupštini. Predsednica Skupštine danas više žali za nestalim stolicama i umetničkim delima nego za režimom kojem je i sama pripadala – sada joj je bolje, jer su njeni opet na vlasti i ona se oseća toliko moćnom i sigurnom da može da optuži ljude koji su rušili jednog diktatora, za krađu i palež. Jad i beda…

Kako smo 5. oktobra verovali da je sve moguće? I kako više sigurno nećemo gledati spodobe na vlasti koje smo upravo poslali u istoriju. Ali, vratili su se…

Da li se sećate kako smo onda bili ponosni? Kako smo verovali da je sve moguće? I kako više sigurno nećemo gledati spodobe na vlasti koje smo upravo poslali u istoriju. Ali, vratili su se… U malo drugačijim izdanjima i pakovanjima, ali to su opet oni isti. I opet rade iste stvari kao i onda, i smeju nam se u lice i bahato likuju nad našom nesrećom. Ugledajmo se malo na Banjalučane i izađimo opet na ulice…

Idemo na trgove da protestujemo i da tražimo našu pravdu koju smo izgubili posle 5. oktobra… Idemo i da podržimo ljude koji više od pola godine traže pravdu za ubijenog mladića iz Banjaluke… Idemo zbog ubijenih gardista… Zbog ubijenog premijera Đinđića… Zbog sebe, ljudi, da možemo sutra deci pogledati u oči.

(Autonomija / naslovna fotografija, protesti u Banjaluci: Beta)

Podelite ovu stranicu!