ZLATKO JELISAVAC: Patologija siromaštva, bez dostojanstva i solidarnosti

19 Oct 2018

Kako je Lidl postao simbol podaništva

Skoro deset dana ne stišava se lidlomanija u Srbiji… Šta se to dešava? Zašto je ovaj lanac prodavnica toliko uzburkao siromašne duhove (i tela) građana, da su neki od njih bili spremni i da poginu za jeftinu piletinu i banane?

Tačno je, Lidl je čuven po svojim niskim cenama i postoji kako bi ljudi sa manjim primanjima došli do neophodnih namirnica, ali čemu ipak tolika histerija i grabež?! Tačno je, iza Lidla je stala država, a otvaranje Lidla je pratila je neviđena kampanja, koja je dobrim delom bila politička. U nju se uključio i Aleksandar Vučić. Ali, bez obzira na sve „racionalne“ razloge za ovu pomamu, ipak ostaje nešto neobjašnjivo u ovom fenomenu izlaska građana (pored beskrajnih zezalica na društvenim mrežama na temu lidlomanije jedna je bila autentično-smehotresna: Do 12 h u Lidl je izašlo 78% građana); nešto je ostalo mistično – višak ili prokleti deo koji je nerazumljiv. Šta nam se to desilo?

Jedan od razloga je svakako naše siromaštvo koje je postalo već patološko, valjda usađeno u podsvest zbog svih onih „blagodeti“ koje smo doživeli devedesetih. Većina građana u Srbiji i danas živi na rubu egzistencije i svaki dan za njih predstavlja još jedno iskušenje u borbi sa neimaštinom, tako da se Lidl pojavio kao neka nova nada koja će barem ublažiti muku građana, kao plamičak u mraku koji se jedva vidi, ali nam život znači (Čehov, Ujka Vanja). Banane za 60 dinara, jabuke 15 dinara, piletina za 120 dinara – stvarno veliko iskušenje za naše gotovo prazne džepove, ali opet, zar je to razlog da se pretvaramo u vukove koji atakuju na plen ne obazirući se na nikog oko sebe? Zar međusobno jednaki, u bedi i siromaštvu, ne bi trebalo da su solidarni baš zbog svoje zajedničke muke? A da ne pričamo o dostojanstvu i ponosu?

Vlast se ponaša kao da su građani stoka koju valja iskoristiti, jer za ništa drugo i nisu, a onda je ostaviti da tavori u bedi i beznađu…

Jezivo sve ovo podseća na devedeste godine prošlog veka kada je Slobodan Milošević pričao o ponosu naroda koji će, ako treba, i korenje jesti, ali se neće povinovati zapadnim silama i onima koji su nam uveli sankcije. A taj isti ponosni narod se tukao za hleb koji su besplatno delili iz kamiona i čekao satima ispred prodavnica da bi kupio litru mleka. A Milošević je za to vreme, dok je narod trpio pravu ekonomsku i egzistencijalnu golgotu, pio Chivas, da bi onda, iz patriotskih razloga, prešao na domaću Viljamovku. Ovo tranziciono vreme, kao i današnja vlast, donela nam je, kao novitet, to da se, za razliku od devedesetih, ne bijemo za hleb i mleko ili koju nemačku marku kod švercera sa devizama (koji su, by the way, većinom radili za državu) već se tučemo za piletinu i banane u Lidlovim supermarketima.

Osnovni razlog zbog kojeg se ovih dana desila lidlomanija jeste nedostatak dostojanstva (u smislu starogrčke i aristotelovske megalopsihe – velikodušnosti) i solidarnosti siromašnih i poniženih, kao i fundamentalni nedostatak razumevanja predstavnika polit-ekonomske elite za muke građana – o nedostatku empatije i da ne govorimo. Vlast se ponaša kao da su građani stoka koju valja iskoristiti, jer za ništa drugo i nisu, a onda je ostaviti da tavori u bedi i beznađu…

Znam da zvuči kao utopija, ali vredi podsetiti da bi u normalnoj državi polit-ekonomska elita pokazivala malo timotičkog saosećanja, to jeste „hrabrost u darivanju“ i pomogla građanima kako bi lakše prebrordili krizu. Ne trebaju građanima mrvice sa stola bogatih skorojevića koje je iznedrila tranziciona vlast, već jasna strategija i zakonska garancija pomoći siromašnima i socijalno ugroženima, kojih ima mnogo. Pokazala bi hrabrost i solidarnost sa njima i pomogla im ali ne tako što će otvarati razne „lidlove“, već tako što će sistemski pomoći onima koji jedva preživljavaju. To bi se zvala socijalno odgovorna država koja je senzibilna na probleme građana i koja ne donosi samo privremeno-populističke mere kako bi smirila aktuelne društvene tenzije.

Radomir Konstantinović je lepo dijagnostikovao pojam malograđanštine, koja svakako nije naš originalni problem, ali je definitivno ključna za razumevanje ovdašnje situacije. Malograđanin je onaj koji nije svestan svoje situacije i okoline-sveta i koji tavori zarobljen u predrasudama i onome što mu drugi (vlast) predstavljaju kao realnost. Tako je i ovaj nesrećni Lidl postao simbol našeg malograđanskog duha ispunjenog nerazumevanjem, bezosećajnošću, kukavičlukom, neodlučnošću – kako vlasti tako i podanika, a onaj koji vlast ne razume i slepo joj služi nije građanin već podanik (malograđanin). Izboriti se sa malograđanštinom znači postati svestan svoje uloge u društvu, ali i u svetu, i znati da sam odlučuješ o tome kakvu ćeš imati vlast, na primer, kao i da budeš svestan posledica svoje odluke, a ne da za svoje probleme optužuješ ceo svet, a sebe vidiš samo kao žrtvu.

Ovakvu vlast koju danas imamo mogu da podržavaju samo podanici koji se tuku za banane i piletinu u Lidlu ili idu na mitinge vladajućih partija za sendvič i hiljadu dinara.

(Autonomija / foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!