ZLATKO JELISAVAC: Pamet staje, mučnina raste

21 Oct 2014

Tragikomedija i debakl ljudskosti

Pokušavam da presaberem utiske od događaja u poslednjih nedelju-dve i ne mogu još uvek da se ni oporavim od šoka „prvog udara“, a kamoli da o tome donesem/iznesem neki smisaon stav. Ali šta da se radi, ovo je Srbija i nema mi druge nego ću morati ovako ad hoc, pomoću koca i konopca, štapa i kanapa, da povežem najbitnije događaje i svedem ih na neku razumnu meru, mada sa razumom oni i nemaju baš mnogo veze. Ponoviću ovo po ko zna koji put: kada god pomislim da ovdašnje strukture vlasti i njihovi pomagači ne mogu više da se spuste niže ili da su konačno dotakli dno, onda oni ipak uspeju da izvedu neki novi salto mortale i stave nas (javnost) pred događaje od kojih pamet staje, mučnina raste, a psovke same izviru iz naše najdublje unutrašnjosti.

Davno beše, ima tome tridesetak godina, kada je Jugoslavija igrala kvalifikacionu fudbalsku utakmicu za evropsko prvenstvo u Francuskoj. Igrali smo protiv reprezentacije Bugarske i uspeli smo bukvalno u poslednjem napadu da pobedimo, a ovaj legendarni meč će ostati upisan u istoriji i po čuvenoj izjavi komentatora te utakmice Mladena Delića koji je posle rezigniranog zaključka: “Nema više vremena za bilo šta”, a nakon postignutog gola, uzviknuo: “Ljudi, pa je li to moguće, ludnica, što je ovo…” Eto, posle mnogo godina, ponavljao sam sebi ovu čuvenu Delićevu sentencu na kvalifikacionoj utakmici između Srbije i Albanije, mada je povod, a i doživljaj, bio sasvim drugačiji. Nakon incidenta sa dronom i zastavom „velike Albanije“, dok je to parče crvenog platna, kao neka sablast, lebdilo iznad fudbalskog terena, molio sam se u sebi da samo ne dođe do krvoprolića, jer atmosfera među navijačima je bila upravo takva. Sva sreća pa nije veća gomila huligana krenula na teren već su samo ratoborni pojedinci istrčali sa tribina da se razračunaju „sa Šiptarima“. Ovo me opet podsetilo na jednu utakmicu iz vremena stare Jugoslavije koja je bila uvertira u veliko krvoproliće poslednjih balkanskih ratova. Dinamo i Crvena Zvezda su 1990. igrali utakmicu u Zagrebu kada je došlo do neopisivog haosa, tuče igrača, navijača, policije itd. Stvari su bile otišle tako daleko da je čak jedan od igrača Dinama udario policajca što je verovatno nezabeleženo u istoriji fudbala. Ali to nije bio napad pobesnelog igrača zbog fudbalske nepravde već „klizeći start“ usmeren prema samoj državi, narodnoj vlasti, kako se tada kvalifikovala i policija. Ova utakmica je bila uvod u raspad Jugoslavije i izražavala je nacionalističke frustracije koje su tu nezadrživo eksplodirale da bi se nedugo zatim pretvorile u kolaps jugoslovenske federacije i ratni sukob čije posledice i danas osećamo. Prolazile su mi te nemile scene kroz glavu dok sam gledao meč između Srbije i Albanije i govorio sam sebi: pa neće valjda opet? Zar smo stvarno toliko ludi? Jesam li ja doista toliko blesav da ću dozvoliti sebi da „prisustvujem“ još jednom krvavom raspadu i debaklu ljudskosti? Izgleda da jesam…

I sve je opet bilo kao nekad… Predstavnici vlasti, sa sve premijerom na čelu, utrkivali su se ko će više i jače da osudi „teroristički“ akt iza kojeg stoje velikoalbanske aspiracije. Odigrala vlast na sigurnu kartu i frustracije i bes naroda, ogorčenog na sopstveno siromašto, usmerila na dobre-stare „Šiptare”. Obznanio se AV na svim medijima i poručio u stilu Velikog brata da smo upravo preživeli teroristički napad, ali da smo prisebnošću istog (AV-a) uspeli da sačuvamo državni suverenitet i nacionalni integritet. Toliko je ratnohuškačkog naboja poteklo sa medija da su pojedini „nesvesni omladinci“ odlučili da svoj „pravedni“ bes usmere na poslednje ostatke albanskog separatizma, na poslednje oaze terorističkog iridentizma, a to su, pogađate, pekare i poslastičarnice koje drže Albanci, a koji su pak uspeli da prežive napade iz 1999. i još neke sporadične izlive lokal-patriotizma. Ponovo se desio narod i ponovo su porazbijani izlozi pekara, a bogami neke su i gorele…

Jednako mučan utisak na mene je ostavila parada vojnog ponosa… Nisam pogledao sve – nije mi stomak mogao da podnese – ali sam ipak zakačio dobar deo parade i to mi je bilo i više nego dovoljno. Pa ljudi moji, iskreno sam se zastideo i to najviše zbog ponašanja aktuelnog predsednika Tome Nikolića čije je servilno (u narodu poznato kao uvlakačko) ponašanje, od prvog susreta (dočeka) sa njegovim božanstvom Putinom, doista delovalo bedno. Oprostite predsedniče, ali delovali ste kao kuče koje čeka da ga gazda pohvali i pomazi po glavi… A tek demonstracija moći i izdržljivosti od strane premijera AV-a kada je odbio kišobran ili kabanicu i postojano izdržao provalu oblaka nad Beogradom, onako gologlav i prkosan kao hajduk Veljko, doduše u skupocenom odelu (kako mu nije bilo žao). Šta je ova demostracija (kišnjenja) trebala da predstavlja? Kakvu nam je to poruku poslao AV – i ne samo on jer su tada svi VIP-prisutni poskidali kabanice i pobacali kišobrane – svojim herojskim držanjem?

Još tamo negde devedesetih godina anarho-bitnička družina iz splitskog Feral Tribjuna je prenosila kako je tadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman obilazio sa stranom delegacijom neki put (autoput?) u izgradnji. Najedanput je Franjo, iz samo njemu poznatih razloga (iz bespuća Tuđmanovog bivstvovanja), odlučio da deonicu od nekoliko kilometara tek izgrađenog puta pređe peške, sa sve delegacijom. Vremešni predsednik se pokazao vrlo žilavim i vitalnim i bez obzira na „pasju vrućinu“ (bilo leto) uspešno je prepešačio tih par kilometara, ali delegacija umalo nije skapala od vrućine i umora. Sam događaj, kao i demonstracija sile predsednika, bio je tragikomičan, a još uz komentare i opise „bezobraznih“ feralovaca to se pretvorilo u smehotresnu olimpijadu. E toga sam se setio kada sam video AV-a kako stoji na kiši ozbiljan i onako svetački beo odaje počast antifašističkoj borbi. Da, da, dobro ste čuli – antifašističkoj borbi jer povod za ovu paradu bila je sedamdesetogodišnjica od oslobađanja Beograda kada je Crvena armija uz nesebičnu pomoć partizana uspela da slomi otpor Nemaca i domaćih zlotvora: nedićevaca i četnika i oslobodi grad od okupatora. Kako su se u ovu sedamdesetogodišnjicu oslobođenja uklopili jedan četnički vojvoda-predsednik i jedan po-četnički premijer, to je teško razumeti, a još teže objasniti. Možda se objašnjenje može naći između reči farsa i istorija ili pak na relaciji tragedija-parodija…

Čuveni starogrčki filozof sofist Protagora je govorio da svaki čovek poseduje prirodan osećaj za stid i pravdu, što je ujedno i osnova za stvaranje ljudskog društva. Ako vas je bolela nepravda dok ste gledali vojnu paradu i sve prisutne pajace sa vlasti, ne mučite sebe, to je normalno, da ne kažem prirodno. A ako ste se stideli i pekla vas je savest, ne brinite se, to je samo progovorila ljudskost u vama.

(Autonomija, Foto: Flickr, Creative Commons)

Podelite ovu stranicu!