ZLATKO JELISAVAC: Paljenje Rajhstaga u Turskoj?

17 Jul 2016

Hitler, Erdogan i Vučić – razlike i sličnosti

U jednoj od teorija zavere, a ništa osim teorija zavera za sada i ne postoji, govori se o mogućnosti da je turski predsednik Erdogan iscenirao vojni udar kako bi se efikasno obračunao sa svojim protivnicima. O takvoj mogućnosti govore i ozbiljni spoljnopolitički analitičari.

Erdogan je, naime, vojni udar nazvao „božijim darom“ koji će mu pomoći da uništi neprijatelje Turske, a on sam je valjda, po toj logici, „bič božiji“ kojim će Bog da “satre zlo seme militarnog sekularizma” i tako konačno uspostavi Tursku kao „državu božiju“ sa sobom kao velikim vođom. Zanimljiva je još jedna informacija, a koja govori u prilog ovoj teoriji, da je u prvom talasu hapšenja pučista arestiran i veliki broj sudija. Zašto baš sudija? Kakve veze mogu da imaju sudije sa vojnim udarom? Kako se tako lako otkri da su nešto manje od tri hiljade sudija umešane u “puč”? Kao da je taj spisak odavno negde postojao…

Hapšenje sudija međutim sigurno govori da jeu Turskoj koliko-toliko funkcionisala pravna država, za razliku od Srbije – na primer, i tamo sudije nisu išle „uz dlaku“ predsedniku Erdoganu i ukazivale su na kršenje ustava i zakona, a koje su bile evidentne usled porasta predsednikove samovolje i sve većih diktatorskih apetita. Sigurno je da sudije u Turskoj, ili barem deo njih, nisu posmatrali sa oduševljenjem uspostavljanje despotije, snaženje antidemokratskih teokratskih tendencija, puzajuće islamizacije društvenog uređenja koje je uspostavio legendarni turski reformator Ataturk. Pravna država podrazumeva i da se čuvari pravnog poretka pobune ukoliko izvršna vlast direktno uzurpira ili oglušuje se o zakone koji bi trebali imati primat i nad predsednicima ili premijerima.

U se Srbiji dešava nešto sasvim suprotno, ovde deluje kao da je vođa već pohapsio nepodobne sudije… Ovde premijer poziva na hapšenje ljudi koji nisu još ni okrivljeni i iste „trpa u zatvor“ – a opet se poziva na načelo presumpcije nevinosti kada se radi o njegovim političkim pulenima. I sudovi uglavnom rade prema tim uputama. Slučaj Savamala je samo jedna od brljotina koja vrlo konkretno ukazuje na vinovnike kriminalnih radnji, ali ipak se ništa ne događa, tužilaštva i sudovi ćute i čeka se da se situacija smiri, da prašina legne, i da se „kompletni idioti“ nekako izvuku iz škripca u koji su sami upali…

Bilo je u nacističkoj Nemačkoj jedna vrlo zanimljiva “pravna situacija”, koja je podrazumevala da se volja velikog vođe Adolfa Hitlera direktno sprovodi kao zakon i da tu nema, i ne treba da bude, nikakvih posrednika. Ako vođa najbolje zna šta treba i odgovara nemačkom narodu onda, po logici stvari, i zakoni koje on neposredno donosi – moraju biti u direktnoj sprezi sa narodnom voljom. Pazite, ovde se ne radi o pravno-teorijskom, kao i praktičnom amaterizmu i pukom povlađivanju diktatoru, jer je taj famozni firerum (tako se zvala ta “pravna situacija”) u Nemačkoj stvorio jedan od tadašnjih najvećih umova tzv. filozofije prava i politike – Karl Šmit. Verovatno ovakvom jednom modelu vladanja (gde je pojedinac-vođa nosilac izvršne, sudske i zakonodavne vlasti) teži i turski predsednik Erdogan, ali to radi polako i postepeno. No, da bi se zadobilo apsolutno poverenje u narodu potrebno je dokazati kako su njegovi (predsednikovi) lični neprijatelji i neprijatelji Turske te da je neophodno da oni budu uništeni, kao što je i nužno naći dobar povod za to. Hitler je sa svojim nacistima organizovao paljene Rajhstaga, a za to optužio tadašnje komuniste, pa je tako pronašao „zgodan“izgovor da iskoreni svoje političke neprijatelje. Jedan od atentata ili pokušaja da se ubije Firer, Hitler je takođe iskoristio kako bi zadao smrtni udarac nezadovoljnicima unutar same nacističke partije, ali i visokih vojnih dužnosnika koji su počeli da uviđaju da ih veliki vođa vodi u propast – naime, Hitler je lično naredio egzekuciju oko pet hiljada ljudi, „neprijatelja Rajha“ koji su udavljeni klavirskim žicama.

Istorija govori da nije nemoguće da je Erdogan odlučio da organizuje lažni puč posle kojeg će da se reši svojih neprijatelja ili je, pak, stvarni vojni udar iskoristio da učini istu stvar. Bilo kako bilo, ovo što se desilo učvrstilo je njegovu moć i tako mu sada dala odrešene ruke da se obračuna sa svima onima koje on smatra opasnošću za svoju poziciju. Neobična je jednoglasna podrška Erdoganu svih vodećih svetskih sila, jer ipak je vojska u Turskoj „garant“ sekularnosti i brana od islamizacije države, ali eto izgleda da danas Erdogan, takav kakav je, odgovara velikim silama kao državnik koji Tursku, makar i uz elemente očigledne prisile i terora, čini jedinstvenom i bezbednom. Šta bi bilo da se sada desio građanski rat u Turskoj, razmišljaju oni! Nastao bi opšti haos i verovatno bi se „turski plamen“ preneo i na neke druge zemlje… Bezbednost i stabilnost se u međunarodnoj politici po pravilu stavljaju uvek mnogo ispred bilo kakvih građanskih i demokratskih vrednosti, a sa tim diktatori uspešno plivaju u spoljnoj politici. Uključujući i diktatora u pokušaju, nesrećnog našeg Aleksandra Vučića.

(Autonomija, Foto: Beta/AP)

Podelite ovu stranicu!