ZLATKO JELISAVAC: Pakao su Drugi

29 Oct 2013

Bezdomno podrivanje autoriteta

Ja je drugi (Je est un autre – Arthur Rimbaud)

Postoji istina progonstva, postoji sklonost progonstvu, i ako biti Jevrejin znači odati se raspršenosti (dispersion), to je zato što raspršenost – kao što poziva na boravak bez mjesta, kao što uništava svaki čvrsti odnos moći s pojedincem, grupom ili državom – oslobađa, nasuprot zahtjevu cjeline, i jedan drugi zahtjev, te, napokon uskraćuje iskušenje jedinstva-identiteta“. (Maurice Blanchot)

Da li se može biti sklon progonstvu? Opasna misao, kao tempirana bomba… Ako sam sklon progonstvu, a tu pre svega mislim na sebe kao subjekta progonstva – ne na moju ličnu malenkost – onda sam svestan da sam progonjen po sebi, to jest svestan sam da sam prognanik po izboru ili po usudu. Naravno, da biste postali subjekt-prognanik mora postojati i neko ko progoni i za koga ste objekat – onaj koji treba (mora) biti prognan. Progonstvo je egzistencijalni modus, stanje duha, večito ne-mesto u svetu. No, pitanje je da li ja kao prognanik jesam (treba da budem) meta progonitelja? Da li sam obeležen, kao biblijski Kain, i da li time sudbinski mamim progonitelje kako bi zadovoljio svoju “perverznu” potrebu za progonstvom? Ovo je još opasnija misao, jer u rukama neprijatelja-progonitelja postaje moćno oružje kao ideologija uništenja ili pak “humanog” preseljenja. I sve to ne bi bilo tako strašno – a užas je – da ova “igra” progonstva ostaje samo na pojedinačnom nivou ili pak da je idealno-tipska u smislu egzistencijalno-psihoanalitičkog proučavanja (Frojd, Sartr, From) sado-mazohističkih tipova. Grozota je u poopštavanju, odnosno kada se ovaj idealno-tipski pojedinac pretvori u noćnu moru i postane biološki neprijatelj kao neka organizovana društvena grupacija: pleme, narod, nacija. Užas počinje kada sopstvene frustracije, koje imamo spram Drugog/Drugih (Pakao su Drugi – Sartr), počinjemo da projektujemo na neku grupu ljudi i “osećamo” potrebu da ih eliminišemo kako bi spasili sebe. Strahota je kada se u mržnji prema Drugom pronađe cilj i kada se tako gradi sopstveni identitet. Ne moramo posezati za istorijskim primerima, samo pogledajte malo oko sebe ili pak – to je malo teže – u sebe.

Teško je odupreti se iskušenju jedinstva-identiteta… To je dobro znao jevrejski filozof Emanuel Levinas, koji je svoja pročavanja fenomena Drugog bazirao ili bolje rečeno usmerio ka decentralizaciji smisla identiteta. Razumeti Drugog znači dispozicionirati se sa sopstvenog identiteta i okrenuti se od sebe, ma koliko to apsurdno zvučilo jer se mi uvek identifikujemo sa nekim ili nečim. No, Levinasovo određenje ne-identiteta se pre svega odnosi na razbijanje jedinstva ili celovitosti koja čini identitet prepoznatljivim. Decentralizacija sebe kao Ja-identiteta ne znači da treba izgubiti sebe već mu promeniti značenje, jer smisao našeg postojanja nismo mi kao egocentrični subjekti već Drugi koji nas određuju. Levinas u svojoj filozofiji primenjuje dosta teologije i njegove teme su često vezane za Stari zavet ili Talmud koji su deo njegovog jevrejskog identiteta, ali to mu nije smetalo da razradi svoju anti-subjektivnu (ne-identičnu) teoriju koja često divergira od religijskih kanona. Ako se bavio teologijom, to ne znači da je Levinas zastupao teocentričnu poziciju u smislu postavljanja Boga kao apsolutnog identiteta već je Levinas ono božansko video upravo u desubjektivizaciji i “žrtvi” za Drugog. To je za njega cilj i mišljenja i verovanja – ljubav za Drugog.

Interesantno je da je on svoj jevrejski identitet poistovećivao sa svojom filozofijom govoreći o Jevrejima čiji je identitet upravo u ne-pozicioniranosti, u onom nomadskom, nevezenom za tlo i mesto obitavanja. Progonstvo i stalno seljenje iz mesta u mesto postalo je sudbina ili deo identiteta jevrejskog naroda koji nigde nisu bili “na svom” ili kod kuće. Upravo je progonstvo kao “karakterna” crta Jevreja, po Levinasu, bilo razlog za konstantne napade vlasti/moći pod čijim režimima su živeli jer su oni ti koji su bezdomni (beskućnici), a samim tim su i skloni podrivanju autoriteta. Jevreji kao narod jesu simbol progonstva jer oni i u obećanu zemlju Izrael kreću kao progonjeni od strane Egipćana (po Starom zavetu), i ovo progonstvo je deo pakta koji Mojsije sklapa sa samim Bogom. Jevreji su stranci po sebi, ako tako može da se kaže, oni nisu bili nigde dobro došli i u najboljem slučaju samo su tolerisani od strane domicilnog stanovništva, a gotovo da nema vlasti/moći koja ih nije progonila i okrivljivala za bogohuljenje, zelenaštvo, protivdržavne radnje itd: od biblijskih Egipćana do carske Rusije i nacističke Nemačke. Ruska carska tajna policija OHRANA je i plasirala čuveni zaverenički spis “Protokol sionskih mudraca”, koji je trebao da pokaže da jevrejska “zavera” ima globalne apetite i da komunizam nije ništa drugo do jevrejska ujdurma. Naravno da su nacisti sa oduševljenjem prihvatili ovu ideju i iskoristili je za svoju antisemitsko-genocidnu politiku istrebljenja.

E sad, što ja sve ovo vama napriča. Nisam siguran… Možda zbog Crnjanskog i njegovih “Seoba”… Možda i zbog ovih naših novih balkanskih ratova… Možda i zbog sebe ili zbog drugih… Možda…

zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo više
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih (B. Miljković)

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!