ZLATKO JELISAVAC: Ovo se jednostavno nije smelo desiti!

12 Sep 2015

Mi, izbeglice ili fašizma će biti dok god postoje preduslovi za njega

Da ne postoji autonomni prostor unutar političkog poretka nacionalnih država za apsolutnog čovjeka samog po sebi, očito je barem iz činjenice da se, čak i u najboljem slučaju, status izbjeglice uvijek smatra privremenim stanjem koje treba dovesti do stjecanja državljanstva ili povratka u domovinu. Trajni status čovjeka samog po sebi nezamisliv je po zakone nacionalne države.

(G. Agamben: Mi, izbjeglice, Gledišta, 2. septembar 2015.)


Ilijada i Odiseja predstavljaju izvore same evropske civilizacije, to se epovi koji, poput Epa o Gilgamešu u sumerskoj kulturi, temelje postojanje evropskog duha uopšte. Odiseja duha, kakvu je sproveo nemački filozof Hegel na primer, odražava samo iskustvo duha koje on skuplja na svim svojim “stanicama” kako bi se vratio ponovo svom celovitom određenju, to jeste kako bi se utemeljio kao apsolutan; roman Džemsa Džojsa Uliks predstavlja svojevrsnu odiseju svesti ili, bolje rečeno, tok svesti; neverovatni film braće Koen O Brother, Where Art Thou? takođe je referiranje na Odiseju kroz jedan postmoderan pristup i kombinaciju sa više različitih priča/perspektiva – biblijska recimo – ali prikazanu kroz sudbinu odbeglih zarobljenika. Filozof Emaneul Levinas izdvaja povratak/vraćanje kao jedan od osnovnih motiva evropskog duha jer sam smisao svog putovanja Odisej vidi u povratku nazad na rodnu Itaku, kao što je i Hegel u svojoj filozofskoj odiseji duha smisao povratka određivao kroz utemeljenje samog duha. Odisej odlazi da bi se vratio i to je logika njegovog putovanja koja postaje evropska sudbina njenog duha – svako putovanje, pa i ono turističko, završava se povratkom u “majčicu” Evropu gde sve počinje i zadobija smisao. No, Levinas pokušava da ovom večitiom vraćanju suprotstavi jevrejski “temeljni” motiv njihovog mobilnog duha koji je predstavljen kroz starozavetni lik Avrama. Po čemu se to Avram toliko razlikuje od Odiseja i zašto Levinas uopšte traži tu bilo kakvu vezu? Levinas kaže da Avram, za razliku od Odiseja, odlazi da se više nikada ne bi vratio

Ovaj motiv odlaska bez povratka postao je sudbina i bitno određenje ne samo apstraktnog duha, nego i živog jevrejskog naroda i njihove neverovatne istorije. Jevreji svojim legendarnim egzodusima postaju nosioci “nomadskog” principa u smislu onih koji nigde nisu u potpunosti kod kuće, pa ni tamo gde im se danas nalazi geopolitički dom – država Izrael. Ivo Andrić je u svojim delima često govorio o Jevrejima Sefardima, koje su Španci proterali još pre nekoliko vekova, a neki od njih su bežeći od progona došli i na balkanske prostore koji su bili pod okupacijom turskog carstva. I ti Sefardi, iako vekovima više nisu u Španiji, svejedno održavaju svoju tradiciju i govore španski jezik (i to specifičan i zastareo, kao što je jidiš okamanjeni staronemački jezik), vole španska jela, žive neki svoj špansko-jevrejski život. Jedna od najdirljivijih epizoda o Sefardima, iz Andrićevog romana Travnička hronika, jeste ona kada predstavnik Jevreja dolazi da se oprosti sa odlazećim konzulom Francuske i pri tome mu nudi finansijsku pomoć, a onda mu priča tužnu priču o ljubavi prema Španiji koja ih je oterala, kao i o njihovom teškom životu u Bosni. A zauzvrat ovaj Jevrej traži samo da francuski konzul kaže, tamo negde u civilizovanoj Evropi, da postoje i oni – Jevreji i da se nadaju oslobođenju i bezbednom životu, kao i u svakoj drugoj naprednoj evropskoj zemlji; životu gde neće strahovati za svoju egzistenciju i gde će moći da rade i stiču kao i svi ostali evropski narodi. A sudbina Jevreja je u Evropi, do pre samo malo više od pola veka, uvek bila na granici oduzimanja građanskih prava ili pak ugrožavanja golog života, i to nije radila samo nacistička Nemačka za vreme Drugog svetskog rata, mada je ona najdrastačniji primer mržnje prema Jevrejima u celokupnoj njihovoj istoriji.

“Izbeglice prognane iz jedne u drugu državu predstavljaju avangardu svog naroda” – govorila je Hana Arent. Ove njene reči ne govore samo o njoj kao predstavnici jevrejskog naroda koja je morala da beži iz Nemačke, i ne samo o jevrejskim intelektualcima koji su mahom prebegli u SAD, već o sudbini svih ljudi koji beže od zla i bore se za svoj izbeglički, apatridski identitet. Gore spomenute reči filozofa G. Agambena iz teksta simptomatičnog naslova Mi, izbeglice ukazuju upravo na ovu potrebu priznanja izbegličkog identiteta, ali ne zbog toga da bi se naglasila razlika između izbeglica i onih koji žive u svojoj državi i u svom nacionu već zbog potrebe da im se prizna identitet izbeglica u pravno-političkom smislu ili prvenstveno kao ljudsko pravo i vrednost. Nacionalno određenje ne može imati prvenstvo nad ljudskim identitetom i takvo određenje mora biti argument za prihvatanje izbeglica, a ne samo aziltantski-privremen do sticanja državljanstva ili nacionalno-građanskog statusa. Evropa se mora humanizovati upravo na načelu prihvatanja izbeglica pre svega na osnovu njihovog ljudskog prava da budu to što jesu, u pravom i punom smislu, a ne samo u određenju lica bez domovine ili privremenih korisnika boravišta u nekoj zemlji. Dok god su izbeglice građani drugog reda, jer nemaju status kao “bogom-dani-rođeni na teritoriji neke države” oni će na taj način i biti tretirani, što znači da će biti zavedeni kao azilanti, odvođeni u prihvatne centre, uskraćivaće im se pravo slobodnog kretanja kao i svega onoga što se podrazumeva kod punopravnih građana koji su rođeni na nekoj određenoj teritoriji, to jeste po principu Blut und Boden

Da, nešto je suštinsko-fašistički ukorijenjeno u tom državno-teritorijalnom prvenstvu onih koji su tu rođeni za razliku od onih koji na isto mesto dolaze kao stranci. A kao što reče filozof T. Adorno: “Fašizma će biti dok god postoje preduslovi da se on desi”, a ovaj državno-teritorijalni preduslov je upravo ono što svakoj nacionalnoj državi ostavlja mogućnost da diskriminiše one koji nisu te sreće da pripadaju određenom nacionu ili da pak nisu rođeni na teritoriji gde živi taj nacion. Upravo su zbog toga izbeglice avangarda (kako reče H. Arent), jer su oni nosioci principa ljudskosti i humanog odnosa prema svakom čoveku bez izuzetka ili pak bez prednosti zbog pripadanja nekoj naciji. Evropa ima šansu da pokaže svoj avangardni duh i prihvati izbeglice kao “samo” ljude, a to bi bio revolucionarni prelaz na sistem vrednosti koji bi u potpunosti preobrazio pravno-političke okvire nacionalnih država koje ne prepoznaju čoveka kao takvog, da parafraziramo Agambena.

“Ovo se jednostavno nije smelo desiti…” – reči Hane Arent koje se beskrajno ponavljaju na kraju stalne postavke u Jevrejskom muzeju u Berlinu. Ove reči slavne filozofkinje, a u kontekstu trenutne izbegličke krize, i danas su itekako aktuelne.

(Autonomija)