ZLATKO JELISAVAC: Opsadno stanje

14 Apr 2015

Marketinško-policijski trikovi u glavnom gradu Vojvodine

Zašto svaka autoritarna vlast misli da će se građani osećati sigurnije ukoliko je primetno prisustvo policije na ulicama? Pa zato što tako vlast „pokazuje mišiće“, a i šalje jasnu poruku da sa njom nema šale, to jeste da neće tolerisati nikakve kriminalne ili, ne daj bože, antidržavne radnje. Ja se ne osećam sigurno kada vidim pojačanu policijsku aktivnost i kada policajci paradiraju ulicama grada ili pak čuvaju javne ustanove. Nemam problem sa policijom, ali priznajem da imam traume još tamo od devedesetih godina prošlog veka kada su se pripadnici javnog reda i mira ponašali, u najmanju ruku, čudno i kada su bili skloni represivnim merama često bez jasnog i vidljivog razloga. Tadašnji režim je svoju represivnu moć nad građanima demonstrirao kroz policijske snage koje su bile brojne i u svojim akcijama vrlo brutalne ukoliko su postupale po naređenju i čuvale vlast od „neposlušnih građana“.

Tih devedesetih bio sam student u Novom Sadu i dobro se sećam policajaca u plavim maskirnim uniformama koji su bili poznati po svojoj sklonosti ka primeni fizičke sile. Oni obični policajci, tzv. pozornici, i nisu bili tako opasni kao ovi plavo-maskirni momci koji nisu prezali od prekomerne upotrebe fizičke sile i mnogima su „namestili kosti“. Nikada nisi mogao znati kada će i gde će da te zaskoče i bili su opasniji od kriminalaca ili pak „opasnih“ uličnih bandi protiv kojih se policija borila; sediš negde u parku, piješ mirno svoje pivo (nismo imali para za kafiće, klubove, diskoteke) kad odjedanput ispred tebe se pojave momci u plavom i ne daj bože da nemaš ličnu kartu ili pak da im deluješ sumnjivo – odraće te k’o vola od batina i pre nego što stigneš da se opravdaš. Pa onda čuvene policijske racije kada su u „sumnjiva mesta“ upadali policajci naoružani do zuba, sa puškama na gotovs, kao da traže opasne teroriste ili pak public enemies

Sećam se da sam sa drugarom bio u tada popularnom Atrijumu (sećaju se sigurno tog mesta malo stariji Novosađani) kada su uleteli policajci sa puškama, postrojili nas uz zid i pretresali kao da su upali u štab opasne terorističke organizacije: udarali su nas, nazivali narkomanima, a neke su i odveli; nakon ovog policijskog prepada dugo nisam odlazio u taj klub, štaviše izbegavao sam bilo kakvo javno okupljanje noću u gradu. Tada je policija imala široka ovlašćenja i u ondašnjem finalu ratnog ludila čak je i privodila vojne obaveznike koji se nisu na vreme odazvali pozivu otadžbine, mada joj to sigurno nije u opisu radnih zadataka. Jedan moj tadašnji profesor, pobegao od rata u Sarajevu, a i bio je pred penzijom, umalo nije poslan na front jer su tada sve muškarce koji su bili poreklom iz Bosne ili Hrvatske slali na ratište; jadan profesor se toliko istraumirao da nije neko vreme smeo ni na fakultet da dođe. I tako, bilo je toga…

Sećam se kada su počele masovne demonstracije svuda po Srbiji jer je Slobodan Milošević sa svojim SPS-om pokrao lokalne izbore; tada su studenti bili moćna snaga otpora režimu. No, u Novom Sadu i nije bilo tako traumatično jer je veliki deo policije bio u Beogradu, gde je režim vodio prave bitke protiv „slučajnih prolaznika“, „izdajnika“, „petokolonaša“, „plaćenika“ ili kako su već sve nazivali one koji se nisu slagali sa tadašnjim režimom, a koji je opet drsko zanemario volju građana i odlučio da promeni rezultate izbora. Odlazak u Beograd je tada bio dosta mučan zbog „rapsodije u plavom“, to jeste zbog prisustva policijskih snaga koje su blokirale čitav centar grada kako bi sprečili demonstrante da se okupljaju i protestuju. U Novom Sadu situacija je bila „opuštena“ jer je prisustvo policije bilo zanemarljivo i slobodno smo demonstrirali ulicama grada, tako da su i incidenti sa policijom bili retki.

Bilo, ne ponovilo se – što se ono u narodu kaže. Ali da li je baš tako? Da li su danas građani, Novog Sada, na primer, bezbedni jer ih „čuva“ policija? Pa nisam baš tako siguran. Neki dan se vozim gradskim busom i na jednoj stanici na Bulevaru oslobođenja vidim nesvakidašnji prizor: u po bela dana policija (opet u nekim čudnim uniformama – interventna policija?) skida i izuva neke klince tražeći im drogu valjda… Niko u busu nije povikao: bravo naša policijo ili pak nešto slično, naprotiv, svima je bilo neprijatno da gledaju kako policija „obrađuje“ te maloletnike. Da li je neophodno da ovo policija radi pred očima građana, na ulici? Nisam siguran, ali sam ubeđen da ovakve akcije mogu samo prouzrokovati strah i osećaj nesigurnosti kog građana, a plašim se da je to upravo i cilj današnjeg režima. Malo posle ovog nemilog događaja prođem kroz Katoličku portu kada tamo, ne lezi vraže, dva policajca legitimišu građane… Pa šta je ovo? Da li je proglašeno vanredno stanje ili pak policijski sat? Prisustvo policije je vidljivo svuda u Novom Sadu, ali ona nije na ulici da bi štitila građane već da bi im ukazala na represivnu moć same vlasti. Priča o visokoj stopi kriminala ne pije vode jer toliki stepen kriminalnih radnji policija sigurno neće smanjiti paradiranjem kroz grad već hapšenjem kriminalnih struktura i organizatora sumnjivih radnji. Ako je cilj policije da uplaši kriminalce i skloni ih sa ulice, onda je to kratkog veka jer oni mogu sada malo da se pritaje i ućute, ali opet će da izmile čim se situacija malo smiri. A opet, najveće probleme građani Novog Sada imaju sa onima koji kriminalne radnje organizuju jer su oni pravi izvor zla i sigurno se ne šetaju ulicom tek tako. Problem je u tome što ovi „žestoki momci“ imaju novaca, a samim tim i moć da utiču na politički establišment i tako obezbede sebi neku sigurnost dok su policiji izloženi sitni kriminalci i secikese. Bojim se da je ovo povećano prisustvo policije na ulicama samo još jedan marketinški trik režima kako bi se pokazalo da vlast brine o građanima, a pošto ova sadašnja vlast, počevši od samog glavešine, voli da priča o hapšenju i zatvoru, onda nije teško zaključiti šta se događa, a još kada pridodamo i to da vlast u Srbiji priželjkuje pokrajinske izbore što je pre moguće, onda tek ovo policijsko prisustvo deluje vrlo sumnjivo.

Ali ko sam ja da vam ovde iznosim „prave“ razloge policijskog bivstvovanja na ulicama Novog Sada? Da li sam samo paranoičan zbog lošeg iskustva iz prošlosti? Da li su ove moje impresije o policijskom prisustvu samo plod moje bolesne mašte ili pak napuklih nerava? Sasvim moguće… Ali šta vi mislite, Novosađani i svi oni koji se tako osećate? Da li vam je prijatno? Da li se osećate bezbedno? Da li im verujete ili se, kao i ja, ne možete osloboditi strepnje? Da li vam se, kao i meni, diže srednji prst kada vidite tu demonstraciju sile režima na ulici? Ako se osećate tako, onda smo zaraženi istim ludilom i ne trpimo vlast koja vrši nasilje nad ljudima. Pitanje je samo šta ćemo da uradimo… Hoćemo li čekati da ovo zlo prođe ili ćemo se sami boriti za svoju slobodu? Hoćemo li biti slobodni građani ili podanici? Hoćemo li biti ljudi?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!