ZLATKO JELISAVAC: Olimpijske igre ili nastavak rata drugim sredstvima

22 Aug 2016

Nacionalistički stratezi i političke kreature u sportu

Na nesrećnom, brdovitom Balkanu, tokom celih olimpijskih igara u Riju, osećala se napetost, prestiž pobede, prestiž medalja. Ponekad je delovalo, ovde u Srbiji, da smo u Brazil otišli samo kako bi pokazali da smo bolji recimo od Hrvatske, a da ne spominjemo reprezentaciju Kosova. Ni sa druge strane nažalost nije bilo mnogo bolje, te nam zapadni susedi nisu ostajali dužni, štaviše upravo se potencirala ta priča o prestižu i nadmoći: neka su oni bolji od nas u košarci i vaterpolu, ali mi smo osvojili više medalja

Nije teško uočiti tzv. nacionalnu strategiju (da ne kažem nacionalističku) koja sa sportom ima veze koliko i potpisnik ovih redova sa bacanjem kladiva. Sportisti, bilo hrvatski ili srpski, pokazali su više puta na borilištima da su fer i korektni, to jest da nisu opterećeni tenzijama koje su im nametali nacional-stratezi. Sa druge strane, ljudi koji su na ovim prostorima, u kafićima ili u svojim dnevnim sobama pratili olimpijske igre, uglavnom su sportska takmičenja doživljvali kao nastavak rata drugim sredstvima. U stvaranju takve atmosfere nacional-stratezi imali su uspeha.

Interes svake vlasti je da uspehe sportaša pripišu, na neki način, i sebi i tako ušićare neki poen kod građanstva, a u našim krajevima je ovo hvaljenje vlasti – uspesima sportista, dovedeno do karikature. Pa se tako sportaši i sportiskinje proglašavaju herojima i najboljim sinovima i kćerima svojih naciona, dočekuju se organizovano na aerodromima pri povratku, priređuju im se velike svetkovine na gradskim trgovima, organizuje se prijem kod predsednika, političari se naprosto utrkuju u tome ko će pre pozdraviti i pohvaliti uspešne sportiste… Uspeh sportista se prikazuje kao uspeh države, uspeh nacije, uspeh vlasti…

A kada prođe slavlje i parada, kada se spuste zastave i život uđe u uobičajen tok, vlasti i političari nastave po starom, to jeste do sporta i sportista im je stalo koliko i do preklanjskog snega, osim ako se može gdegod okrenuti neki dinar kroz fudbalske ili košarkaške timove – tu vidimo kako razne političke kreature već dugo godina drže primat, mada često sa sportom nemaju ama baš nikakve veze; hipokrizija vlasti je ovde na delu u punom sjaju.

A olimpijski duh ili duh olimpizma je ono što bi trebalo da održava “večiti plamen” samih olimpijskih igara. Dakle, nisu toliko, ili barem ne bi trebale biti, bitne medalje i odličja, već je važan sportsko-takmičarski duh koji se izražava kroz čuvenu olimpijsku krilaticu: važno je učestvovati! No, sami smo svedoci kako se na ovaj duh zaboravlja i kako prestiž nagrada postaje nosilac ili vodilja u sportskim takmičenjima, a kada se tu još umeša politika, biznis i nacional-strategija, onda stvari počinju da gube vezu sa izvorom događanja.

Uglavnom je svima dobro poznata činjenica da su stari Grci zaustavljali međusobne sukobe zbog olimpijskih igara… Voleli su da se takmiče i igraju više nego da ratuju, mada ni u veštini ratovanja nisu bili nimalo naivni, naprotiv. Olimpijada je u Staroj Grčkoj bili svetkovina posvećena bogovima, pa samim time i neprikosnovena svetinja, gde su se takmičili najbrži, najsnažniji i najizdržljiviji, a pobednici su tretirani kao polubogovi.

Koliko je Grcima olimpijada bila bitna govori nam još jedan fakat: oni su i vreme merili prema olimpijadama! Dakle, kada su opisivali neke događaje i želeli da ih stave u vremenski kontekst onda bi Grci posezali za olimpijadama: desilo se te negde između druge i treće olimpijade… Dobro, uzimani su u obzir i velike bitke, sa Persijancima na primer, pa su i one bile vremenski reper na koji se pozivalo kako bi se događaji opisali i u svom temporalnom određenju.

Antički Grci nisu bili „opterećeni“ vremenom kao mi danas, štaviše njihova predstava vremena je bila bitno drugačija od ove savremene; na vreme se gledalo kroz vizuru večitog kretanja jednakog, što nije imalo samo filozofsku konotaciju već i jedan opšte-životni stav. Vreme za Grke nije predstavljalo neko progresivno proticanje već ponavljanje zatvoreno u celinu beskonačnosti.

Olimpijada je bila, u staroj Grčkoj, svetkovina veštine, mesto dokazivanja hrabrosti i snage, ali i časti. U zemljama ex-Jugoslavije, pokazuje se, duh olimpijskih igara je odavno umro, a jedini zajednički imenitelj je osećaj beskonačnog ponavljanja, ali ne vremena već primitivizma.

(Autonomija; Foto: Beta/AP)