ZLATKO JELISAVAC: Od Zrenjanina do Novog Sada za samo tri i po sata

28 Oct 2018

Voz koji ide 20 na sat idealan za romantične duše koje nikuda ne žure i vole da posmatraju vojvođanske predele

Ako niste čuli i videli, proradila je pruga između Zrenjanina i Novog Sada, barem kada je putnički prevoz u pitanju. Nakon gromopucetalnih najava i obećanja na kraju su nestrpljivi građani, željni vozova i jeftinog prevoza, ipak dobili transport o kakvom već dugo sanjaju: jeftin, efikasan, udoban. Dosta je bilo skupih autobusa i taksija na crno, sada imate voz koji, doduše, saobraća samo dva puta dnevno, ali, bože moj, ako želite da se vozite vozom morate biti strpljivi i sačekati svoju priliku. Imate jutarnji i popodnevni aranžman, pa ko voli nek izvoli, dobro došli na brze pruge Srbije.

Naravno da su priče o brzim vozovima i jeftinom prevozu bile samo lepe želje ili pak politički marketing predsednika Vučića, pa je tako i saga o NS-ZR vozu okončana prilično bizarno… Dobra vest je da je železnički saobraćaj uspostavljen između ova dva grada, ali sve ostalo spada u domen bad newsa. Šta se desilo? Pa prvi problem je u tome što dotičnom vozu, koji bi prevozio putnike od Novog Sada do Zrenjanina i obnuto, trebalo čak tri i po sata da stigne do svoje destinacije, što zvuči skoro neverovatno, jer biste ovo razdaljinu mogli komotno da pređete biciklom ako ste u formi, za isto vreme ako ne i brže. A da ne pričamo o tome da autobusom ili taksijem stižete iz ZR do NS za nekih sat vremena.

No, dobro, reći će neko, pa barem je ovaj vid prevoza jeftiniji, jer su vozovi kod nas, tradicionalno, povoljniji od ostalih vidova transporta putnika – e, tu biste se tek iznenadili & razočarali. Naime, vozna karta u jednom pravcu košta nekih 430 dinara, a putnici koji često saobraćaju na ovoj relaciji dobro znaju da taksijem, na primer, do svog odredišta stižu za 300 dinara. Ako se pak odlučite za autobus, onda ćete to zadovoljstvo da platite nešto više, a to opet zavisi od autoprevoznika.

Svašta čovek može da uradi za tri i po sata putovanja: da pročita knjigu, ispriča se prijateljem ili pak saputnikom-namernikom, upozna zanimljive ljude i predele…

Čekaj sad malo… U čemu je fazon? Vozom putujem tri i po sata, i za to platim 430 dinara, a autobusom stižem dva i po puta brže i to za manje novca. Pa šta vam je to čudno? Uživanje u putovanju železnicom je stvar dobrog ukusa, a i luksuza, zato nemate zbog čega da se žalite… Ako ste romantična duša, ne žurite nikud, volite vojvođanske predele da posmatrate kroz prozor pri brzini od 20 na sat, onda je ovaj voz kao stvoren za vas.

Putovanje od ZR do NS automobilom ili autobusom postalo je užasno dosadno i prozaično – nema stanica, nema pauze, nema žena sa torbama koje idu na pijac, a nema više ni onih putnika, avanturista i bitnika, koji su voleli da se voze polako i da prepričavaju svoje doživljaje sa putovanja po belom svetu. Sve to danas samo juri i žuri, niko neće da razgovora, samo bulje u telefone bez kojih više ne mogu ni da zamisli svoje postojanje. Zato sada imamo pravu turističku atrakciju u vidu voza koji, u inat vremenu današnjem, ide polako, staje na više stanica ili gde već nađe zgodno mesto za zaustavljanje

Evo, na primer, u selu Orlovat, ako budete putovali ovim vozom, čekaćete celih pola sata, pa ćete imati priliku da upoznate to pitoreskno selo ili pak možete da odete da se okrepite u nekom bircuzu ili pak da ostanete u vozu i uživate u stajanju i prelepim predelima. Svašta čovek može da uradi za tri i po sata putovanja: da pročita knjigu, ispriča se prijateljem ili pak saputnikom-namernikom, upozna zanimljive ljude i predele, itd. A šta možete u autobusu ili automobilu za nepunih sat vremena? Apsolutno ništa! Nije sve u brzini ili efikasnosti, ima nešto i u sporosti, opuštenosti, prepuštenosti svojim mislima, neučestovanju u trci za novcem i prestižom – bar za tih tri i po sata.

Pričao mi je otac, još davno, o vozu “Ćiri”, koji je bio toliko spor da si mogao, u toku vožnje, da izađeš iz istog, nabereš šljiva, na primer, i da se opušteno vratiš… Bila su to lepa vremena… Putovalo se polako i sigurno, a niko se nije žalio niti tražio brži prevoz. Sećam se da je, u nekoj televizijskoj emisiji, kada sam bio još dečak, gostovao naš veliki putopisac i ljudina Zuko Džumhur, koji je pričao o vozu “Ćiri” kao idolu svoje mladosti. Kaže Zuko: Voz “Ćira” je bio poseban… Nizbrdo nekako i ide, a uzbrdo samo poprduckuje. O tempore, o mores…

A pričao mi je otac i o nekim davnim i siromašnim vremenima kada su se na pijaci prodavale cigarete na komad, što je meni bilo potpuno neshvatljivo, dok nisam to isto doživeo veselih devedesetih kada su se prodavale rumunske cigarete na komad, na Futuškoj pijaci. Eto, i sa vozom, koji saobraća na relaciji ZR-NS, doživljavamo određenu reminiscenciju na neka dobra, stara vremena, kada se putovalo dugo, po ceo dan od Kikinde do Zrenjanina, na primer, i brale se šljive, i lepo se družilo, i pušile cigarete koje su se prodavale na komad, ali su ljudi bili srećni jer nisu znali za bolje.

Šta da radimo kada je nama sadašnjost takva kakva je, a o budućnosti ne smemo ni da razmišljamo. Zato se vraćamo sporim vozovima i životu u dobroj-staroj prošlosti o kojoj smo samo slušali…

Putuj svete, mi ćemo polako…

(Autonomija / fotografija: pixabay)

Podelite ovu stranicu!