ZLATKO JELISAVAC: O vlasti, pozorištu i mentalitetu

04 Oct 2015

Kad stvarnost imitira Nušića

Imam utisak da u poslednjih trideset godina živimo u društvu u kome je suvišno pitanje zašto bi trebalo postaviti na scenu bilo koji Nušićev komad koji se bavi fenomenom vlasti u Srbiji. Istovremeno je nemoguće predvideti na koji način i do kojih granica je svaka vlast u ovoj zemlji bila spremna da iznova krši moralne principe i pravila zbog kojih postoji. Problem je što se događaji u stvarnom životu smenjuju velikom brzinom i često su mnogo komičniji i povremeno karikaturalniji nego svi oni koje možemo da prikažemo na sceni u klasičnoj postavci bilo koje komedije. U ovoj predstavi, inspirisan kabareom odnosno stand-up komedijom, želim da putem otvorene forme – u kojoj se pri svakom izvođenju menja deo sadržaja – spojim savremeni Nušićev pogled na naš mentalitet sa dnevno aktuelnim dešavanjima. (Dušan Petrović)

Svaki put kad je pozorište bilo dostojno tog imena, ono je proizvodilo sukob s društvenom zajednicom i vrijednostima na kojima je ona formirana. Tako je bilo od Eshila do danas. (Oliver Frljić)


Pozorište, još tamo od Starih Grka, nezaobilazan je deo društvene stvarnosti… Ustvari, pozorište je kao i politika, ako se ne baviš pozorištem, onda će se ono baviti tobom. E to je već odavno shvatila vlast pa uvek dobro pazi šta to pozorište radi i čime se bavi jer, ne lezi đavle, nikada ne znaš kada će neki “genije” da političku stvarnost pretoči u pozorišni komad, a onda ga opet neki umetnik-režiser spremi za scenski nastup i eto belaja. Bolje je na vreme imati uvid, zar ne?

U Staroj Grčkoj pozorište je imalo, pre svoga moralno-političkog angažmana, tragičko-egzistencijalno značenje, te je ono predstavljalo samu kvintisenciju postojanja (pozorištu “bez pozornice”, gde je publika “uronjena” u događaje, divio se veliki ljubitelj grčkog onto-tragičkog scenskog prikaza – Fridrih Niče), ali vremenom pozorište se sve više približavalo svakodnevno-pučkim događajima i božansku scenu su zamenili obični ljudi sa svojim prostim sudbinama. To je naravno otvorilo mogućnost da se politički aspekt društvenog života prelije na pozorišnu scenu, što je, naravno, oduševljavalo vladare onda kada bi se hvalile njihove osobine ili hrabra dela, ali sigurno da nisu bili oduševljeni predstavama gde je njihova vlast/moć karikirana ili satirizovana. I tako, od davnina, svaki je režim imao manje ili više uspešnu saradnju sa “daskama koje život znače”, na radost ili tugu publike, ali nikada nijednoj vlasti nije bilo u interesu ili joj pak nije uspelo da u potpunosti zabrani pozorište – ako bi tako nešto i uradila to bi se vrlo brzo pokazalo kao kontraproduktivno. Umetnost kao takva, ma koliko je služila vlasti, u istoj meri je, ako ne i više, iritirala vlast, i to ne samo ako je imala otvoreno-političke poruku nego i kada je to umetničko delo bilo, što se ono kaže, čisto artističkog karaktera. Tu se, opet, posebno isticala pozorišna umetnost. Šta, bre, pričaju ona dvojica nesrećnika čekajući Godoa? Sve je to kao apsurdno, a ovamo , ustvari, kritikuje se vlast… Mani ga… Ko je uopšte taj Godo i šta hoće? Da nije neki anarhista-terorista, bože nas ti sačuvaj… Te dolazi, pa nikada da dođe ili prođe – kao neki emigrant iz Sirije, daleko mu lepa kuća bila.

Ovakav ili sličan “diskurs” vlasti niko nije znao, na ovim našim balkanskim prostorima, bolje da predstavi od Branislava Nušića, možda jedino još Radoje Domanović u svojim besmrtnim satirama, mada je i Branko Ćopić znao lepo da potkači i iskristališe glupost vlasti. Tu naravno ne računam sapunske, jeftino-pučke satire koje služe samo za uvesaljevanje naroda, a kojih takođe nije nedostajalo na ovim prostorima…

Spojiti politiku i umetnost je oduvek bio đavolski težak posao jer se tu lako sklizne upravo u već pomenuti sapunski kič i pomodarstvo. Retki su bili umetnici koji su uspeli da politiku uklope u artistički prikaz, osobito na satirično-komedijografskom nivou, a Nušić je tu bio neprevaziđen majstor. Njegova “komedija” Vlast je primer kako se umetnik, na pravi način, suočava sa fenomenom vladanja i svime onim što on nosi. Jedina falinka ovog pozorišnog teksta je to što nije dovršen, ali je režiser Dušan Petrović upravo u ovoj nedovršenosti našao pravo mesto za učitivanje savremenog političkog diskursa.

Osavremeniti Nušića verujem da nije naročito teško jer on prikazuje i ističe glupost i kratkovidost vlasti, a to je zajednički sadržilac svake vlasti bez obzira na njenu ideološku pripadnost ili pak vreme vladanja. No, ono što je uradio Dušan Petrović predstavlja korak dalje u osavremenjavanju Nušićevog teksta. Nušićevu Vlast on je preobrazio u svojevrsan politički kabare, u bukvalnom, ali i simboličko-prenesenom značenju. Svi protagonisti predstave imaju svoju kabaretsku tačku gde, pevajući i igrajući, iznose svoje prave namere i želje u očekivanom susretu sa “gospodinom ministrom”, osim samog ministra, čija je tačka posvećena njemu samom, naravno. Petrović je takođe spretno ubacio i momente stand-up komedije, što celoj predstavi daje još jednu zanimljivu dimenziju, a, prema ličnom utisku, čini je još upečatljivijom.

Sjajna glumačka ekipa zrenjaninskog pozorišta Toša Jovanović potrudila se da ove “novotarije” režisera sprovede u predstavu na pravom umetničkom nivou (bez jeftinog scensko-politikantskog prenemaganja), uz originalan šarm i urnebesan humor. No, ono što me je najviše zateklo bili su politički monolozi i dijalozi koji su bili vrlo sveži, bukvalno su se mogli čuti u originalu nekoliko dana pre same predstave… E to je taj nedovršeni prostor koji je iskoristio Petrović i otvorio mogućnost da se koriste biseri dnevno- politikantskog jezika, i to iz neposredne vremenske blizine što odaje utisak bliske savremenosti sa političkim događajima.

Možda vam sve ovo deluje i suviše slojevito i opterećeno novim momentima , ali verujte da nije i sve ove Petrovićeve invencije nimalo ne smetaju osnovnoj strukturi same predstave, štaviše obogaćuju je i , kako sam već istakao, osavremenjuju na jedan, moram priznati, genijalan način. Ako mislite da sam isuviše subjektivan u opisu i pohvalama kako režiserevih tendencija tako i zrenjaninskog pozorišta, onda, molim lepo, svratite do nas da vidite predstavu i prosudite sami. A ako mislite da ovo moje pisanije ima neku partijsko-izbornu zloupotrebu, onda vam moram reći da nema jer ja se rukovodim onom starom, ali uvek svežom devizom: svaka vlast je nasilje nad ljudima!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!