ZLATKO JELISAVAC: O onima koji gledaju a ne vide

03 Dec 2014

Južni tok kao istorijska ironija

Srbija nema pravo da od Rusije traži vraćanje NIS-a ako ne bude izgrađen Južni tok, kaže za Danas Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta. Ono što je najvažnije, kako kaže Savić, jeste to da Srbija, koja je uvučena u političko prepucavanje dve velike sile, ne može da uradi ništa kako bi se situacija poboljšala. “Definitivno je da će naša zemlja biti veliki gubitnik ako Južni tok ne bude bio izgrađen. Međutim, mi ništa ne možemo da uradimo da bi se to promenilo, čak formalno pravno nemamo pravo ni da zatražimo da se Srbiji vrati Naftna industrija Srbije, koja je bila deo sporazuma o izgradnju Južnog toka kroz teritoriju naše zemlje”, rekao je Savić.
Prema njegovom mišljenju, razlog za to je taj što prethodna vlada Srbije, koja je potpisivala gasni sporazum, nije predvidela mogućnost da projekat propadne i u ugovorima ne postoji klauzula o vraćanju NIS-a državi u slučaju da posao propadne.
(Srbija nema pravo da traži NIS, Danas, 02.12.2014.)

Šta reći, koju „posluku porati“ – reči su nekog zbunjenog čoveka koji je hteo da da izjavu za Dnevnik, ali se toliko pogubio da je uspeo samo da kaže gomilu nepovezanih fraza o „onima što vide a ne čuju, čuju a ne vide”… i tome slično… Ne znam da li ste gledali taj klip, urnebesno je smešan, a upravo na ovog finog, zbunjenog čoveka podsećali su me svi „odgovorni“ političari koji su se obratili javnosti povodom „iznenadne“ obznane predsednika Rusije, i duhovno-političkog oca svih pravovernih Slavena, i njegovog odricanja od daljnje izgradnje gasovoda Južni tok. Eto, nakon tolikih obećanja (100.000 zaposlenih i dve milijarde evra profita za deonicu gasovoda koji bi išao kroz Srbiju), pompe, „zavarivanja prvih cevi“, garantovanja energetske bezbednosti i sl, ostali smo nasukani na toj istoj gomili obećanja/šarenih laža… Pored ogromne ekonomske štete, koju će Srbija pretrpeti zbog nerealizacije gasovoda Južni tok, još veći problem za našu političku „elitu“ je još jedan izgubljeni eldorado o kojem svaki ovdašnji glasač sanja i na osnovu kojeg su političke partije sa svojim liderima gradile svoj imidž kod građana.

I šta sad kada se raziđe dim posle eksplozije naših iluzija? Da li će neko morati da plati političku cenu za sve ove godine obećanja i paralaža? Neko će morati da odgovori na vrlo škakljiva pitanja sada kada je konačno „pukla tikva“, a snovi o lagodnoj energetskoj stabilnosti se pretvorili u surovu javu. Taj neko, a ima ih poprilično, da ne kažem svi koji su vladali u Srbiji poslednjih desetak godina, moraće da nam konačno prizna šta se iza brda valjalo i kakve ćemo mi to još posledice trpeti zbog „posla veka“ koji su naši vladari sklopili sa Rusijom. Nešto se plašim da javnost u Srbiji još uvek ne zna sve detalje ugovora oko prodaje NIS-a i da će biti još šokova kada se saznaju svi momenti ovog bratskog dogovora zbog kojeg ćemo ispaštati još dugo, a da ne pričam o „usmenim“ obećanjima kao što je ruska odbrana Kosova na primer… E sad, moguće je da nije sve izgubljeno i da će možda jednom u budućnosti krenuti i da se gradi gasovod Južni tok, ali kada će to biti, niko ne zna, a pomalo je i obeshrabrujuća činjenica da se Rusi sada okreću Turskoj kao alternativi i da će upravo preko ove države teći ruski gas. Pa nije se moglo zamisliti gore: ispalili nas Rusi kao budale, a onda nam još dodali soli na ranu praveći dil sa Turcima... Kakva istorijska „nepravda“, a bogami i ironija.

A nije meni ovo mirisalo na dobro još od pre neki dan kada je ministrica energetike Zorana Mihajlović, u svom tipično-preduzetničko-pregalačko maniiru, a i pomalo mangupski-šarmantno izjavila: Just do it! Da je barem ovu čuvenu reklamnu devizu firme Nike prevela na ruski jezik, pa da čovek i razume, već ju je izrekla u originalu, doduše sa malo rudimentarnim akcentom, ali da sada ne ulazimo u detalje. Nekako mi ovaj Just do it zazvučao zlosutno, neprirodno, ravno šekspirovskoj tragici i hirovitom toku (pod)svesti kod Dostojevskog. Kao da je ovom izjavom ministrica nagovestila „noć pred velike događaje“, posle kojih više ništa neće biti isto

I eto, desilo se… Kao u onim stihovima Pabla Nerude: Ako me pitate gde sam bio, reći ću vam događa se… Znam da će me sada mnogi optužiti za jeres i anglo-američku propagandu, ali meni ovaj ministarski Just do it kao da nosi neku prozapadnu poruku i signal da će se Srbija sada usmeriti upravo prema okcidentalnim vrednostima. Možda se varam, ali šta ako jeste upravo tako? Ili je to samo tekstopiščeva podsvesna želja i učitavanje smisla kojeg nema u ministricinoj izjavi? Samo da se razumemo, nisam ja nikakav prozapadni eksponent niti sam zastupnik bilo kakvog centra moći i njihovih interesa, ali mi se istočno-proruska politika nimalo ne sviđa i smatram da je svojom neiskrenošću i zakulisnim radnjama (a o agresivnosti i ekspanzivnosti i da ne pričamo) nanela mnogo štete Srbiji i da je zbog tuga krajnje vreme da se konačno okrene drugi list. Ne mislim da ikome treba da hrlimo u zagrljaj, niti mislim da će iko (pa i Zapad: EU i SAD) da nas čuva bolje od nas samih (samo da to i dokažemo) i zato treba da razmislimo dobro kuda želimo da idemo i da se na osnovu toga napravi jedna dugugodišnja strategija, a ne ovako: malo EU, malo Rusija, malo Kosovo malo, Evropa, ni tamo ni ovamo…

Politika neutralnosti (i Rusija i EU) je razuman odabir ukoliko su razumne okolnosti sa kojima se suočavamo i ukoliko nam idu u korist ili barem predstavljaju nužno zlo, ali posle ove poslednje ruske šamarčine mislim da više nemamo šta da tražimo na toj strani već da treba da se okrenemo sopstvenim interesima i da vidimo kako ćemo dalje, a EU i evropske integracije su naša jedina nada i zato se moramo kocentrisati upravo na to. Znam da to nije idealno rešenje i da u odnosima sa EU postoji gomila problema, kao i da uzročnici tih problema nismo uvek samo mi, ali mislim da dugoročno možemo izgraditi dobru poziciju i u EU naći saveznika i zaštitnika.

Gledam vesti na B 92, one od sat vremena (kao nekada devedestih godina prošlog veka na RTS-u) i nije mi dobro, a svaka nova vest je kao udarac pesnicom u stomak. Prvo otkazivanje Južnog toka od strane Rusije, a odmah posle toga one&only Voja Šešelj i cela ova ujdurma sa puštanjem dotičnog iz zatvora na slobodu i traženjem da se isti ponovo vrati u svoju ćeliju u Ševeningenu; rezolucija evropskog parlmenta kojom se osuđuju kako naci-šovinistički ispadi četničkog vojvode tako i ćutnja srpske vlasti koja se nije jasno ogradila od Šešeljevog bulažnjenja; Dačićev „drski“ govor pred evropskim parlamentarcima gde je on izneo stav da je puštanje Šešelja iz zatvora trebalo da izazove političku nestabilnost u Srbiji. Nakon Rusije i Šešelja sledila su vesti o novim poplavama i šteti koju su naneli vetar i ledena kiša, a odmah posle i nove vesti o smrti devojke u Novom Sadu koju je nepoznati počinilac pregazio automobilom, a onda pobegao sa lica mesta, mada je prva informacija bila da je devojka upucana,a onda izbačena iz automobila što je kasnije demantovano. Gospode bože, kao da gledam crnu hroniku, a ne vesti… I onda me još optužuju kako ja mračim i unosim očaj i defetizam u svojim tekstovima… Pa ljudi moji okrenite se malo oko sebe ili pogledajte/poslušajte vesti… „Kažu da imamo još samo par godina za nas“ – kako je pevao naš najveći „zlosutnik“ Milan Mladenović.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!