ZLATKO JELISAVAC: O ljudskosti

26 Jul 2015

Nadčovek, svečovek i čovek

Živimo u vremenu interregnum – bezkraljevstva. Nastupa promjena: nešto umire, nešto novo se rađa. Stari načini uspješnog djelovanja više ne rade, a novi – još ne. Kritičari su zatvorili usta, ne zna se šta je umjetnost a šta ne. Jedini pokazatelji stvarnosti su klikovi i broj prodatih primjeraka. Ne govori se o viziji budućnosti, ne znamo ni odakle bježimo ni kuda hrlimo. Dakle, šta smo izgubili? Intimnost, privatnost, osjećaj trajnosti društvenih veza. Tome dodajmo nesigurnost i imate naš svijet. (Zygmunt Bauman,Izvod iz intervjua objavljenog u Magazyn Świąteczny Gazeta Wyborcza. 
Preneto sa Tačno.net ; Prijevod: Tanja Miletić Oručević)

Još je F. Niče govorio da je čovek izgubio sigurnost izvesne budućnosti… Boga, kao neprikosnovenu istinu kojoj težimo, Niče je proglasio mrtvim i čoveka repelirao u beskonačnost bez početka i kraja; čovek stoji na nekoj tački X i pokušava odrediti smisao svog postojanja koji je, opet, besmislen sa teološko-metafizičke osnove protiv koje se Niče žestoko borio. No, da li od sopstvenog besmisla ili nemogućnosti da prodremo do istine možemo izgraditi nešto smisleno ili barem utešno? U svojim ranim radovima, kao što je Rođenje tragedije, Niče veruje da umetnost može “iskupiti” istinu i doneti čoveku utehu (Niče je bio pod Šopenhauerovim uticajem) dok kasnije napušta ovu koncepciju i sve jasnije izražava potrebu za propašću čoveka. To nije samo Ničeov filozofski hir već izražavanje nečeg duboko dekadentnog u kulturi tzv. zapadnoevropskog čoveka koja naprosto vapi za prevazilaženjem. Zato će Niče krenuti putem određenja nadčoveka kao onog koji će naslediti/prevazići čoveka jer on je samo “most ka nadčoveku” – kako to filozof kaže. Niče je svoj poziv na “sveto prevazilaženje” uputio još u XIX veku uviđajući dekadentnost, pre svega, Evropljana i slaveći nihilizam kao prvi znak rađanja novog čoveka ili, bolje rečeno, nadčoveka. Da li smo u XX veku doživeli ono što Niče najavljuje kao zdrav nihilizam i cinizam savremenog čoveka? Da li su svetski ratovi bili produkt ove cinično-nihilističke težnje ili su pak atomske bombe kao simbol, ali i praktično sredstvo u svrhu konačnog uništenja čoveka kakvog ga, recimo, vidi prosvetiteljstvo u svom bavljenju humanitas-om ili ljudskošću? P. Sloterdajk je upravo u atomskim bombama video vrhunac cinizma savremenog čoveka koji je svestan da može biti zbrisan sa lica zemlje, samo ako to poželi… Da li je savremeni čovek koncentracionim logorima hteo da se sprovede “konačno rešenje” za ono(g) što je Niče uspostavio kao dekadentnog Evropljanina ili pak anhilatorski raspoloženu evropsku kulturu? Mnoštvo pitanja proizilazi iz Ničeovog bavljenja dekadentnim evropskim čovekom, kao i veliki broj interpretacija…

“Živimo u vremenu interregnum – bezkraljevstva “ – kako smo već gore naveli Zygmunt Bauman-a, ili je bolje reći da živimo u vremenu “između” kraljevstva, onog prošlog čiju je propast najavio Niče i onog koji sledi kada se (nad)čovek iskrca na novu obalu… Naravno da i ovde sledi mnoštvo pitanja: Koje je to kraljevstvo ono koje je prošlo – kraljevstvo božansko ili pak ono koje nazivamo Modernom? Da li se ovo prošlo kraljevstvo može smatrati prevaziđenim – kako su se razgalamili postmoderni vrapci (P. Sloterdajk); Da li je smrću Boga (istine) uništena i sama Moderna i kakve nam perspektive nudi tzv. Postmoderna? Nemojte da mislite da su ova pitanja samo deo neke stručno-filozofske rasprave – ona se naprosto tiču sviju nas, to jeste tiču se sveta u kojem živimo. Mi svakoga dana doživljavamo nešto od te dekadentno-nihilističke situacije/pozicije u kojoj se nalazimo… Nalazimo se prvi put u istoriji, nakon velikih mongolskih i turskih osvajanja, u poziciji da zapadno-evropski duh (pri tome mislim i na SAD) posustaje pred istočnjačkim “principom”. Ogromna ekonomska ekspanzija Kine čine je danas jednom od ključnih faktora u raspodeli svetske moći i ova zemlja sigurno će to i ostati u budućnosti. Kakve to posledice ostavlja po zapadno-evropski duh već možemo i sami da posvedočimo, mada opet i Kina svoj progres i uticaj duguje ekonomskoj politici koja je, uz sve svoje specifičnosti, ipak prozapadno orijentisana, to jeste uklapa se u moderne tržišno-kapitalističke tokove. No, da li će Kina ili neko drugi započeti (ili je već započeto) tzv. drugo kraljevstvo, ostaje nam tek da vidimo. Za sada možemo samo da se rukovodimo našim neizvesnim putem na kojem se teško naslućuje sama budućnost čoveka kakvog ga danas poznajemo. Preostaje nam da na ovom “nemirnom moru” stisnemo zube i čvrsto uhvatimo kormilo – što bi Niče rekao i da pokušamo da (p)ostanemo ljudi. Plašim se tog nadčoveka, šta god i kakav god da je… Bilo da je taj nadčovek sofisticirana mašina budućnosti ili biće koje je prevazišlo sebe pomoću tehnike koju je sam izmislio; bilo da je “čovek bez svojstava” obučen u nacističku ili ne znam koju autoritarno-diktatorsku uniformu; bilo da je pronašao neki drugi oblik nadljudskog života. Ja sam ipak više za čoveka. Ima ona anegdota u kojoj se pita: Šta mislite ko bi izgubio kada bi se sukobili Ničeov nadčovek i svečovek Dostojevskog? Pa izgubio bi čovek. Možda smo ljudi upravo zato jer ne poznajemo konačna rešenja i odgovore. Možda bi nas spoznaja o našoj suštini, ako je ima, uništila kao i atomska bomba. A nekako se i bojim da ovo nadljudsko ne preraste u neljudsko, pa šta smo onda napravili? Sve u svemu, naša priča o postojanju bez kraljevstva ili između dva kraljevstva – interregnum se nastavlja i ostaje nam samo da se nadamo da nećemo na tom putu zaboraviti na našu ljudskost jer ona je osnova svega, bilo da je prevaziđena sa onim nad -ljudskim ili je činilac naše sve-ljudskosti.

(Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!