ZLATKO JELISAVAC: Nušić, SNS i Mokra gora

29 Jun 2015

O bedni nitkovi, koji ne zaslužujete čak ni da čestit čovek pljune na vas!

U tamnici… U ćeliji? Šta ću ja tamo, zašto? Zato zar što tražim da mi razbojnici vrate opljačkanu čast, trud i imanje? I zato, je l’ te, zato sam ja agent anarhističkih ćelija, što hoću da izobličim vas, otimače i razbojnike. Zar za vas to znači rušenje društva i društvenog poretka? Zar jedna perverzna žena, jedan lažan prijatelj, jedan razbojnik na katedri univerziteta, jedan otimač tuđe imovine i jedan krivokletnik zar su to stubovi na kojima počiva taj vaš društveni poredak? I zar je onaj koji traži da mu se oteta moralna i materijalna imovina vrati, zar je to razoran element? O bedni nitkovi, koji ne zaslužujete čak ni da čestit čovek pljune na vas!
(Nušić,
Pokojnik)


Zamislite vi da se Alkibijad Nuša alias Branislav Nušić po drugi put objavi Srbljima i svim ostalim građanima (kako nam Ustav kaže), pa verujem da bi prošao kao i Domanovićev Marko Kraljević; jedna od veselijih epizoda Markovog povratka bila je ona kada objašnjava bogu kako su mu dosadili Srbi kukumavčenjem i zapomaganjem – napije se tako neko u kafani, potroši sve pare, a onda se seti Kosova i Marka Kraljevića i krene da kuka za svetom zemljom i velikim junakom: diž’ se Marko da svetiš Kosovo – pa bi on da se vrati među Srbe da vidi kako bi im mogao pomoći. A bog mu onda kaže: “Da se njima može pomoći, ja bi njima odavno pomogao

Dobro, Marko je u svom drugoobjavljivanju Srbima doživeo veliki etno-kulturološki šok, dok Nušić, barem kada su ovdašnje mentalitetsko-običajne navike u pitanju, verovatno se ne bi mnogo iznenadio. Možda bi mu bilo čudno ili pak i malo razočaravajuće da se ovdašnja situacija tako malo promenila i koliko smo još uvek zaostala palanka naspram nekih zapadnoevropskih sredina, na primer, kao, uostalom, i u njegovo vreme… Zamislite vi da je Nušić ponovo među Srbima i da napiše nešto poput komedije (kakva crna komedija) Pokojnik?! Pa razvlačili bi ga tamo po beogradskim Terazijama kao lutku zapadno-američko-izdajničku; možda bi mu i dela palili; ministar unutrašnjih poslova bi zakukao kako opet napadaju na moralni intergritet premijera svih Srba i ostalih građana, kao i da je istom verovatno i život ugrožen (nije se Nušić bezveze opet Srbima objavio); i šta ima Nušić tu da proziva razbojnika na katedri univerziteta – da to nije neko prozivanje povodom tzv. lažnih diploma; i kakve on to anarhističke ćelije spominje, daleko im lepa kuća bila, pa nije ovo Španija pred Drugi svetski rat, pa da nam se ovde neki anarhisti šetaju; javljali bi se onda svi članovi vlade ili pak oni koji se tako osećaju da izraze svoje negodovanje: i perverzna žena, i krivokletnik, i otimač tuđe imovine, i jedan lažan prijatelj, ma svi odreda, i svi bi pitali tog Nušića kako se usuđuje da ih proziva i šta on ima uopšte ponovo da se objavljuje kad je mrtav već tolike godine (od 1938.), i što je baš sada došao kada su oni na vlasti, kada je lepo mogao da dođe dok su bili opozicija, pa bi onda zajedno napadali “žute” i njihove partnere na vlasti – koji su, doduše, opet na vlasti, ali sada su na “pravoj” strani.

Jadan Nušić, stradao bi gore nego onomad kada se nosio sa monarhističkim režimom, ili bi pak morao da se učlani u SNS i da javno objavi kako on nema ništa protiv premijera, i da ga, naprotiv, smatra hrabrim čovekom koji se bori sa raznim scilama i haribdama: od korupcije, preko nepotizma, do kriminala, loše ekonomije, nedomaćinske poljoprivrede itd. Možda bi se Nušić spajtao sa Nemanjom (ex Emirom) Kusturicom, pa bi zajedno šenlučili po Mokroj Gori – igrali se rendžera i dovodili svetske dive i super zvezde; kada bi Nušić video Moniku Beluči, zaboravio bi na sve ideale i začas bi otupio svoj kritički mač, a prigrlio sladak život i neku sinekuricu. Mogli bi onda da zajedno snimaju umetničke filmove, gde bi po Nušićevim komedijama, doduše malo prerađenim, Kusta pravio urnebesno smešne filmove gde bi ismejavao truli zapad sa SAD na čelu, a veličale tradicionalne vrednosti. Ko zna šta bi Nušić napravio? Pa i onomad je on pokazao da mu vlast nije mrska, a što ne bi i po drugi put se malo osladio i očešao o sto sa đakonijama koje nudi aktuelna vlast.

A možda bi, kakav je lud i tvrdoglav, ipak ostao dosledan svom kritičkom duhu pa bi opet udario da ismeva vlast i da je prikazuje baš onakvom kakvom jeste: moralno izvitoperena, izveštačena, kriminalna, gramziva, bezdušna i ko zna kakva još… Povezao bi to (politički ambijent) stari Nušić ponovo sa ovdašnjim mentalitetskim sklonostima pa bi sigurno izazvao bes i prezrenje javnosti i samo bi mali broj onih tzv. drugoSrba razumelo i poštovalo rad velikog pisca. Možda bi ga ovdašnji “pravi Vojvođani” prihvatili kao svog, jer on raskrinkava kakvi Srbijanci ustvari jesu dok su oni, molim lepo, daleko odmakli od te srbijansko-palanačkog primitivizma – mada nešto pomišljam da bi Nušić, kakav je, i njih takve landlordovski raspoložene, ovekovečio u nekoj svojoj komediji.

Ne znam odakle mi uopšte ideja da pravim takve paralele sa ondašnjim i eventualno-sadašnjim Nušićem… Tako mi došlo… Možda zbog toga što od Nušićeve karakterizacije autoritarne vlasti, zajedno sa kritičkom osudom vlastodržaca, nisam još pročitao ništa bolje: O bedni nitkovi, koji ne zaslužujete čak ni da čestit čovek pljune na vas!

(Autonomija)