ZLATKO JELISAVAC: Nigde ratni zločinci nisu sigurni kao u Srbiji

19 nov 2018

Promovisanje zločina i zločinaca kao borba za tržište i gledaoce

Nigde ratni zločinci nisu tako sigurni kao u državi Srbiji, pogotovo od kada su novo-napredne strukture na vlasti. U ovoj zemlji ratni zločinci objavljuju knjige, prave tribine, gostuju u tv emisijama i, sve u svemu, imaju status zaštićene vrste koju javnost, manje-više, voli i ceni kao neku retku vrstu životinja – na primer kao divlja mačka ris ili beloglavi orao. Verovatno u toj „spontanoj“ ljubavi prema ratnim zločincima kumuju i hajdučki patos tradicije koja voli odmetnike i pogotovo one koji se bore “protiv velikih sila i osvajača”. Još kada se ovoj tradiciji doda i dugodišnja kampanja podrške ratnim zločincima kao „herojima“ srpskog naroda, koji su se žrtvovali za nacionalnu stvar, a sada ispaštaju zbog toga, onda se adoracija ljudi kao što je Ratko Mladić nastavlja i produbljuje do svojih mitsko-podsvesnih korena.

Primer generala Ratka Mladića je savršen kliše kako se od ratnog zločinca može u javnosti stvoriti slika žrtve, ratnog heroja, narodnog zaštinika, a na kraju i mučenika koji ispašta jer se borio za Srbiju. Mladić je poput nekog modernog hajduka Veljka koji se nikada ne predaje, a i kada je u rukama „haških zločinaca“ on je i dalje hrabar i drzak prema neprijatelju – naprosto, to se od njega i očekuje. Ista slika je stvarana u haškim procesima protiv Slobodana Miloševića ili Vojislava Šešelja, tako da danas dobar deo javnosti, naročito mlađa populacija, smatra da je Milošević bio „mučenik“ i “žrtva istorijskih okolnosti”, dok je Šešelj „prkosni srBski junak“ koji je „pobedio“ Haški sud. Celokupan ovaj mozaik lažnih slika i predstava, o junaštvu i borbi protiv stranih zavojevača, građen je na arhetipovima narodnih priča i herojsko-hajdučke mitologije samo što je dodatno zaslađen propagandnim materijalom koji su krojile sve vlasti, od Miloševića do danas, prema sopstvenim potrebama.

Setite se samo Vojislava Koštunice koji se na ljubav prema ratnim zločincima zakleo još u „aferi“ izručenja Miloševića Haškom tribunal, kada je u borbi za navodni legalizam i poštovanje domaćih zakona pokušao, u stvari, da skupi koji lično-politički poen i na taj način pridobije deo javnosti koja je bila ljuti protivnik demokratskih promena; setite se i njegove odbrane Crvenih beretki, kada su ovi, u punoj ratnoj opremi, blokirali auto-put i umalo izveli državni udar – tada je Koštunica izneo svoju čuvenu apologetiku specijalaca tako što im je dao za pravo na „demonstracije“, kao i svim drugim građanima, a i u uniformama koje koriste, inače, na poslu. Tako je i sam tadašnji predsednik doprineo kreiranju ambijenta i atmosfere koja će kulminirati ubistvom premijera Zorana Đinđića, a kasnije su njegovi puleni uradili sve da opstruiraju suđenje zločincima koji su i izveli atentat – gle čuda, isti ti koji su onomad demostrirali i borili se za svoja „prava“. Ovo sigurno nije slučajnost i verovatno je i dobar naputak za nikada sprovedenu istragu o političkoj odgovornosti i pozadini ubistva Premijera, ako se ova istraga ikada i desi…

Promovisanje zločina i zločinaca kao borba za tržište i gledaoce

Kakav je odnos vlasti i njihovih medija pokazao/dokazao je “iznenadni” telefonski poziv Ratka Mladića u emisiji Milomira Marića na televiziji Hepi… O već ustaljenom probijanju moralnog i svekolikog dna od režimskih medija, ne vredi više ni trošiti reči, ali ovaj poziv osuđenog ratnog zločinca iz zatvora je jedan od onih posle kojeg “više ništa neće biti isto” – kako to vole da kažu ti isti mediji. Deda Ratko je poručio gostima mnogo zdravlja i sreće, a Vojislavu Šešelju je dao podršku uz malu opasku-šalu na račun njegovog telesnog gabarita. Za svog sina Darka Mladića, koji je i nazvao “ćaleta” u Hag, rekao je da se nada da će biti bolji od njega, kao što je to poželeo i Šešeljevom sinu. Poručio je još deda Ratko da Putin nikako ne sme da dopusti širenje NATO pakta, i tome sl.

Ostaje nam samo da se pitamo šta je sledeće, ako i može nešto gore i luđe da se desi, i da li je Marić, na ovaj način, dotakao vrh (ili pak dno – kako ko već na to gleda) svoje karijere? Šta bi još šokantnije&da se smrzneš mogao da izmisli Marić, ako je uopšte ovo i bila njegova ideja? Možda da proba sa spiritualističkom seansom gde bi pripozvali duh Slobodana Miloševića, pa da i Sloba kaže koju gledaocima tv Hepi… Mada, teško da bi Milošević rekao nešto drugo od onog što je već kazao deda Ratko. Ali, eto, bar da nam ispriča kako je tamo na onom svetu, kao i da li ima pravde za srBske junake…

Cinizmu ovog deda Ratkovom telefonskom pozivu može jedino da parira izjava Olivere Zekić, članice saveta REM, koja je objavila da “telefoniranje ne potpada ni pod jedan zakon, a kome je do morala neka ide u crkvu”. Dotična je opravdanje, za telefonsko javljanje osuđenog ratnog zločinca u emisiji na TV Hepi, našla u notornoj i svakodnevnoj činjenici, to jeste u “borbi za tržište i borbi za gledaoce”. I tako, na kraju je pobedio zakon tržišta, kao i činjenica da je “čovek čoveku vuk”, i tu pomoći nema… Sve je dozvoljeno kako bi se privukli gledaoci kojima je sve teže udovoljiti jer su njihovi apetiti za senzacijama postali nečuveno veliki…

A vi, koji bi sada tu nešto da morališete, lepo poslušajte dotičnu gđu Zvekić i idite u crkvu, tamo, navodno, sve puca od moralnog integriteta i neukaljanih vrlina.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!