ZLATKO JELISAVAC: Neću više da čitam tvoja pisma!

27 Jul 2014

Odgovor Aleksandru Vučiću

Odgovor na pismo premijera Ace, u kojem on nas (građane/građanke) poziva na kolektivno “buđenje” i prihvatanje bolnih reformi koje će opet da zadese samo nas, a ne i premijera i njegove verne sledbenike…

Dragi prijatelji,
Ko se sukobi sa srpskim mentalitetom, navikama i taborima osuđen je na propast. Taj začarani krug moramo da prekinemo i pobedimo sebe. Nema zavera, za sve što nam se desilo, u najvećoj meri, krivi smo sami. Sanjali smo i stradali, vreme je da se probudimo.
Onima koji će povikati da im je dosta teškog života, reći ću da smo živeli mnogo bolje od onoga što smo zaslužili i zaradili. Svojom neodgovornošću, pre svega, nas političara, uspeli smo da, samo u periodu od 2008. od 2012. povećamo nezaposlenost sa 14,4 na čak 26,1 odsto, kao i da povećanjem penzija i plata u javnom sektoru, bez ekonomske podloge, podignemo javni dug sa 34,2 na 62,5 odsto bruto domaćeg proizvoda!
A ako se neko drzne, ako neko proba, pokuša, krene, ringišpil se zavrti i oni koji su bili za reforme, odjednom budu protiv, oni koji su bili za zakone, uglas viču kako su zakoni loši, zastupnici prava poslodavaca postanu zastupnici prava sindikata, levičari postanu desničari, desničari pređu u levicu, intelektualci mašu pesnicom, radnici odbijaju da rade…
(Pismo premijera na Fejsbuku i na Tviteru)

Ne znam, drage prijateljice i dragi prijatelji, su-građanke/su-građani, sapatnice/sapatnici, da li ste vi dobili pismo od premijera? Ja jesam i odmah sam odlučio da odgovorim, kao što je i red, i da napišem Aci (ako može, malo ličnijim tonom, malo mi ovo stalno ponavljanje premijeru-premijeru prelazi u puki formalizam, a i Acino pismo je, očigledno, neposredno-lične prirode i upućeno je “prijateljima”) par reči koje će izraziti moje mišljenje&osećanje prema njegovoj korespondenciji, ali i ukupnoj društveno-političkoj ulozi u poslednjih dvadeset godina. Gore su navedena samo tri pasusa Acinog pisma koje je mnogo duže, ako ga niste čitali, ali su reprezentativna kao poenta (barem kako sam ja to doživeo) premijerovog obraćanja “prijateljima”. Pa da počnem…

Prvo, poštovani premijeru Aco, z… me tog oslovljavanja sa “prijatelju”, jer mi to nikada nismo bili, a teško i da ćemo biti; ja se stvarno ne sećam da smo se ikada lično upoznali, ali i ako jesmo, očigledno sam to sakrio negde duboko u podsvesti (kao što se događa sa ljudima koji su prošli kroz teške traume – oteli ih vanzemaljci, preživeli rat, izgubili posao i sl, pa onda to potisnu negde duboko u sebi). Mada se nismo nikada družili, premijerni Aco, ipak si mnogo “uticao” na mene, kao i na mnoge druge građane ove napaćene zemlje… Sećam te se kada si kao mlad, tek svršen student prava, postao udarna pesnica SRS-a u parlamentarnim raspravama (a ti dobro znaš da je parlament samo brbljaonica), gde si svojim retoričkim i erističkim bravurama naprosto čistio svoje političke sagovornike/protivnike; ono što je tvoj veliki uzor i idol general R. Mladić (sećaš se, nije tako davno bilo, kada si hteo i jednu ulicu da nazoveš po njemu; mislim da je to bio Bulevar Z. Đinđića, ako se ne varam) radio sa vojskom i oružjem po Bosni a protiv mitskog nam neprijatelja – Muslimana, to si ti činio svojim ubojitim jezikom. Ginuli su ti isti Muslimani od tvojih ubojitih reči i to u reprocitetu 100:1, to jeste sto Muslimana za jednog Srbina, što je nezapamćeno još tamo od Drugog svetskog rata i obaveštenja nemačke komande da će za svakog ubijenog vermaht-vojnika stradati 100 srpskih civila.

Bilo je toga, Aco, još dosta, ali ko će se svega setiti. Tada ste ti, tvoj mentor Voja Šešelj i prijatelj Toma Nikolić harali srpskom političkom scenom, doduše više u opoziciji nego sa pozicija vlasti, ali kada biste dobili “malo” vlasti od tadašnjeg boga-predsednika Slobodana Miloševića, tada si to iskoristio maksimalno za opštu dobrobit. Tako si, recimo, kao ministar informisanja, u vreme vanrednog stanja 1999. godine, preslišavao novinare, naplaćivao drakonske kazne neposlušnim medijima i urednicima i pretio svima koji unose “defetizam” u naše tradicionalno-ratnički-nastrojeno biće. Bilo je toga, Aco, dosta…

Ali, sve je to istorija na koju ti ne voliš da se vraćaš jer danas si ti drugi čovek, to jeste isti si čovek ali si bitno promenio svoje radikalne stavove. A zašto? Pa da bi pokušao da promeniš Srbiju i njen štetočinski mentalitet (najviše usmeren ka sebi) i da bi je konačno približio evropskim vrednostima koje sada uporno propagiraš, i to ne samo rečima nego delom i zakonima.

Kažeš Aco: “Sanjali smo i stradali, vreme je da se probudimo”, a ja, opet, nešto razmišljam, a ko je nama pričao bajke o srpskom ponosu i neuništivosti bez obzira što nas velike sile ugnjetavaju? Ko nas je uporno uljuljkavao u taj san iz koga sada moramo da se probudimo i prihvatimo realnost koja izgleda kao najgora noćna mora? Kažeš da odgovornost snose političari, gde hrabro svrstavaš i sebe, ali onda moraš da odeš sa političke scene, ako se već osećaš odgovornim i zatražiš oprost od građana koje si lagao i folirao godinama i da snosiš odgovornost za sve što si učinio istim tim građanima. Ako hoćeš da se “žrtvuješ” i budeš prvi probuđeni, onda moraš da odgovaraš za svoja ne-dela iz prošlosti: bilo da si učinio ili nisi ništa učinio na putu propadanja Srbije! Tako se daje primer građanima i tako se ispašta za svoje grehe, a ne prenemaganjem i izbegavanjem prošlosti pričama o boljoj budućnosti.

Ali ko tebe sme da tuži, premijeru Aco? Ko tebi sme premijerno da sudi? Ko tebe sme da stavi u aps ili barem lustrira na neko vreme? Nije se u Srbiji još takav rodio koji bi tebi smeo da stane na put, a da ga ti svojim premijerskim uticajem, medijskom mašinerijom, tvojim kolegama-poltronima-političarima, tvojim poslušnicima u svim oblastima javnog života ne bi počistio sa lice zemlje. Ne može tebi niko ništa i zato se tako prenamežeš ovim besmislenim saopštenjima i javnim pismima građanima. Ovo tvoje pismo nije znak buđenja već pokušaj da svoje verne birače održiš u stanju narkoze i pružiš im još jednu dozu lažne nade kako radiš za njihovu dobrobit, kako bi ispod žita, bez javne rasprave, nametnuo svoju volju u kombinaciji sa stranim i domaćim tajkunima. Tako si proturio zakon o radu, i još ko zna kakve zakone uskoro… Tako ćeš nam i skidati plate i činiti šta god te volja, jer ti se naprosto može. No, Aco, znaš kako kažu: ničija nije do zore gorela! Zar se ne bojiš da ćemo se jednom stvarno probuditi i otresti te sa sebe kao neku dosadnu muvu? Upamti, premijeru, da isti oni koji su te podigli tako visoko lako mogu da te spuste jako nisko; da mi se ne probudiš, Aco, od udarca o ledinu… Šta ćeš onda, jadan i kukavan? Ko će onda da te spase? Koga ćeš onda da “reformišeš”? Možda sebe, konačno…

I zato, nemoj više da mi pišeš premijeru Aco! Neću više da čitam tvoja pisma, neću čak ni da ih otvaram. Pričaj ti svoje bajke nekom drugom putem medija koji te obožavaju i prate ne samo svaku tvoju reč, nego i misao i ono što ćeš tek pomisliti/reći. Reci tim svojim pismoklepcima, koji verno ispisuju tvoju volju, da me više ne uznemiravaju. Ne igram – kako kaže Vasko Popa, a i vidim, ne sanjam…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!