ZLATKO JELISAVAC: Ne dozvolite da pobede čudovišta

21 Apr 2016

Ponašati se i delovati razumno, za promenu

– Palanka nije geografija, ona čuči u svakom od nas. Ako odustanemo od sebe, sopstvenog identiteta prepustićemo se palanačkom duhu i postati građanin pokorni. Tako počinje čudovište fašizma, ekstremizma, nepoštovanja različitosti, iza čega postoji velika agresija, pokrenuta velikim strahom – rekao je Štrbac. Govoreći o predstavi, Štrbac je rekao da ga kao velikog filmofila zanima da kroz strukturu filmskog narativa ispriča priču o palanci u svakom od nas, onoj koja od najsitnijih ogovaranja zna da preraste u ekstremizam i fašizam na planu celog društva, o gubljenju individualnosti i sopstvenog identiteta.
(Režiser predstave Čudovište Predrag Štrbac, povodom premijere u zrenjaninskom pozorištu Toša Jovanović, Beta 27. mart 2015.)


Tek posle nešto više od godinu dana od premijere, konačno sam pogledao pozorišnu predstavu Čudovište u izvođenju zrenjaninskog pozorišta. Sama radnja je čudno koncipirana i stalno je u disproporciji apstraknog i konkretnog, što nimalo, a to je još čudnije, ne narušava njen narativni tok – kao, uostalom, i bipolarna atmosfera predstave koja osciluje od nežne i detinjaste naivnosti i nevinosti, pa i oniričkih momenata, do krvavo-surove realnosti. Tako su nekako koncipirani i likovi ili protagonisti ove fascinantne priče koji su često i kontradiktorni u svojim “ulogama”, ali upravo zbog toga tako ljudski, od krvi i mesa – što bi rekli. Posebno je efektan filmski momenat predstave, jer u pozadini, na platnu, odvija se paralelna radnja kojom se prikazuju delovi priče, bilo da je pojašnjavaju/izoštravaju ili pak kristališu emotivni naboj koji je povremeno, bez patetike, razarajući, a opet predstavljen sa suptilnom merom i dirljivom tragičnošću, gde nema mesta prenemaganju i bespotrebnom afektiranju. Ako niste gledali, a zanima vas ukratko o čemu se radi, onda vam samo mogu reći: o svima nama

Iskustvo nam je palanačko – reči se, već legendarne, Radomira Konstantinovića sa samog početka njegove knjige Filozofija palanke, a prisutnost ovih reči i duha se oseća u tragikomičnoj priči pozorišnog komada Čudovište. Prisustvo ovog palanačkog iskustva je naša stvarnost koja nas okružuje bilo da je ona realno-svakodnevna ili pak virtuelna. Od toga ne možete pobeći jer ne možete izbeći palančanina na poslu, u kući, na ulici, kafani, pijaci, a bogami i u ogledalu… Kuda god da krenete, to vas biće prati i ne možete mu pobeći jer ono je deo vas, pa makar otišli i u Njujork ili Berlin, jer znate kako se kaže: možete pobeći iz palanke, ali ona neće pobeći iz vas. To je naše prokletstvo, naše breme i trebaće dosta vremena i mnogo rada na sebi kako bismo pobedili ovog palančanina i konačno postali deo normalnog i naprednog sveta.

Dobro, da se razumemo, ima te palanke svuda i mimo ove naše tipično-balkanske… Možete ovu palanku sresti i u mnogo naprednijim delovima sveta – osobito je mi, obrazovani u našem specifičnom palanačkom duhu, dobro prepoznajemo – ali ipak su to, manje-više, ostaci loše prošlosti koja je, u većoj meri, prevaziđena obrazovanjem i produktivnim duhom usmerenom prema svetu, a ne, kao u našem slučaju, “unapređena” zatvaranjem u granice sopstvenih palanačkih mogućnosti. Dobro, opet kažem, ni tamo đavo ne spava i još uvek se iživljavaju svakojaki i svekoliki palanački tripovi u vidu različitih fobija prema Drugom i drugačijem, ali opet je to svedeno na razumnu meru i predstavlja značajnu manjinu, doduše vrlo opasnu, koji potvrđuje prisutnost pravila koja su, opet, izgrađena na temelju razumnosti i duha slobode (govorim o Zapadu, da se razumemo). Tim putem moramo krenuti i mi, bez obzira na naše specifičnosti i različitosti, ukoliko želimo da se rešimo našeg palanačkog “čudovišta”. Trebamo, konačno, da počnemo se ponašati i delovati razumno, sa određenim ciljem i jasnim planom gde želimo da idemo i kako to treba da postignemo. Ako smo se već okrenuli zapadnoj Evropi i njenim vrednostima, pa hajde onda da to i sprovedemo u delo. Trajaće dugo… Neće biti lako… Pa ako… Sigurno je bolje da se trudimo da postignemo standarde zapadne Evrope nego da tavorimo u ovome balkansko-palanačkom blatu. Možda nećemo dostići standard neke skandinavske zemlje, ali možemo barem toliko podići sopstveni standard da budemo blizu jedne Slovačke ili Slovenije, na primer… Šta bi nam falilo? Ovako, kako smo radili do sada, ne ide, zar ne? Zašto onda ne bi probali drugačije?

Naravno, na ovom putu preobražavanja sigurno će se naći poznate Scile i Haribde, koje će zapeti iz petnih žila da zaustave naš napredak – sve će učiniti da nas ponovo uspavaju svojim pričama o “slavnoj” prošlosti i ponovnom uspostavljanju vizantijskog carstva ili nekoj sličnoj budalaštini, a sve to, opet, kako bi nas odvratili od naše evropske budućnosti. Ne patim od iluzija da nas u EU čeka med i mleko, ali ovo što nam nudi današnji politički estabilišment, a koji je opet proizvod naših velikih grešaka iz prošlosti, vodi nas samo u izolaciju, siromaštvo, beznađe i sve ono što predstavlja “obilje” palanačkog duha. Uzmite to u obzir kada budete glasali na predstojećim izborima… Znam da nam alternativa i nije neka i da je teško odlučiti se kome dati poverenje, osobito zato što smo ih već sve manje-više videli na delu. Ali, ne smemo odustati. Nemojte dozvoliti da pobede oni najgori među nama… Ne dozvolite da pobede čudovišta

(Autonomija)
Ilustracija: Mira Brtka (1930-2014)

Podelite ovu stranicu!