ZLATKO JELISAVAC: Nacista, svakako jedan nacista

10 Jun 2015

Gde je nestala ljudskost ili O odgovornosti intelektualaca

O 1933: od nacionalsocijalizma sam očekivao duhovnu obnovu čitavog života, izmirenje društvenih suprotnosti i spas zapadnog tubitka od opasnosti komunizma. Te su misli izrečene u mom Rektorskom govoru (jeste li ga u cijelosti pročitali?), u predavanju O biti znanosti i u dva govora docentima i studentima ovdašnjeg sveučilišta. Tomu treba dodati još jedan poziv na izbore od otprilike 25 do 30 redaka, objavljen u ovdašnjem studentskom časopisu. Pojedine rečenice u njima danas smatram zastranjenjem. To je sve.
Teškim, ali opravdanim prigovorima koje iznosite o “režimu koji je ubio milijune Židova, koji je teror učinio normalnim stanjem, koji je sve što je uistinu bilo povezano s pojmovima duha, slobode i istine obrnuo u svoju suprotnost” mogu samo dodati, da kad bi umjesto “Židova” stajalo “istočni Nijemci”, tada bi isto vrijedilo za jedne od saveznika, s tom razlikom da je sve što se dogodilo nakon 1945. poznato svjetskoj javnosti, dok je krvavi teror nacista pred njemačkim narodom uistinu bio držan u tajnosti.
(Herbert Marcuse:
Prepiska s HeideggeromFilozofski magazin Gledišta)

Ma koliko se bavili tematikom Hajdegerovog “zastranjenjenja” i “iskakanja iz šina” i do kakvih god novih činjenica i zaključaka došli u vezi sa njegovim nacističkim angažmanom, uvek ostaje pitanje: kako je jedan takav mislilac mogao da potpadne pod uticaje nacizma? Već smo konstatovali, u nekim prijašnjim analizama, da Hajdeger sigurno ne spade u onu klasu filozofa koji su usled svoje političke naivnosti ili nekog eskapističkog romantizma bili iskorišćeni od strane vladajućeg režima; a sve sam skloniji mišljenju da u filozofiji ovakva vrsta “platonovske” naivnosti naprosto ne funkcioniše i da iza ove filozofske “naïve” stoje nimalo bezazleni razlozi. Svaki mislilac mora u svojoj filozofiji izneti i poliitčki stav, to jeste svoje tzv. metafizičke stavove razjasniti kroz društveno-politički kontekst. Ukoliko to sam neki filozof nije uradio, onda se ovaj politički kontekst mora “prevesti” iz njegovog dela ili, bolje rečeno, izvući iz same njegove filozofije. Naravno da je ovo vrlo nezahvalan posao koji može dovesti i do krivog tumačenja ili pak zlonamernog navođenja na neke ideološke matrice iz raznoraznih potreba određenih režima. Verovatno najpoznatiji primer zlonamernog tumačenja je vezan za Ničeovu filozofiju, koju su neki nacistički ideolozi rado “prevodili” i tumačili prema sopstvenim potrebama, ali to su već dobro poznata istorijska fakta.

Međutim, slučaj sa Hajdegerovom filozofijom je sasvim drugačiji jer političko tumačenje njegove filozofije tek treba da se desi, bez obzira na neke pokušaje ili je, opet, njegova politička filozofija progovorila upravo kroz čuveni rektorski govor, gde je Adolfa Hitlera identifikovao sa tubitkom nemačke nacije ili vođom koji odlučuje o sudbini Nemačke. Moje je skromno mišljenje da kod Hajdegera nije došlo do “iskakanja iz šina” – kako je to sam Hajdeger kasnije govorio već do doslednog sprovođenja sopstvene filozofije u politički praksis. Hajdegerova filozofija se mora iznova čitati upravo kroz politički kontekst, a onda će i njegovi neki fundamentalni pojmovi zadobiti, u najmanju ruku, zanimljiva značenja, a verujem da će se na taj način i razjasniti pozadina njegovog nacističkog angažmana; štaviše, sklon sam mišljenju da se kod Hajdegera ne radi ni o kakvom “angažmanu” već da je on svoju filozofiju sproveo u političku realnost, kao i da se nacizam nije samo tu zgodno našao kako bi mislilac realizovao svoju borbu protiv komunizma i za spas zapadog tubitka već da je Hajdeger pravi ideolog nacizma – Hajdeger nacista, svakako jedan nacista, kako je to rekao nemački filozof Habermas.

Herbert Markuze je u prepisci sa Hajdegerom pokušao da sazna od svog profesora zašto je podržavao nacizam. Hajdegerovi odgovori – dva sam gore naveo – su više nego kontroverzni i odražavaju potpuni nedostatak empatije sa tragedijom jevrejskog naroda u koncentracionim logorima. To se osobito ogleda u Hajdegerovoj “zameni teza”, to jest stavljanjem u isti konteks stradalih istočnih Nemaca (ubijenih u pohodu arrmije SSSR-a) sa pobijenim Jevrejima tokom Drugog svetskog rata gde ih je većina završila u koncentracionim logorima. Argumenti filozofa, koje iznosi u ovoj zameni teza, tipičan su odgovor malograđanske svesti koja frustrirana od strane sopstvene savesti, i usled suočavanja sa užasom režima kojeg je podržavala, sada traži opravdanje u argumentu: a šta su nama činili?! Frustrirani malograđanin neće da govori o tome kako je mogao da ćuti ili pak ne obraća pažnju na progone Jevreje koji su se događali u njegovoj neposrednoj blizini; njegova raspolućena svest – nesrećna, kako ju je nazvao Hegel – beži od sopstvene odgovornosti u argument tipa: ja za to nisam znao ili nisam mogao ništa da učinim! Plašim se da je Hajdeger itekako znao šta se događa, ali da je kao pravi nacista “izdržao” taj teret (kako je to Himler pojašnjavao) i samim time podržao ubijanje.

Mišljenja sam da je Adorno bio u pravu kada je rekao da je mišljenje, kao i pesništvo, nemoguće posle Aušvica. Zašto? Zar se nije nastavilo filozofski misliti i pevati i nakon nacističkog užasa? Jeste, ali pitanje je onda: gde se tu onda izgubila ljudskost? Da li je nacistička ne-ljudskost pobedila bez obzira na njen ratni debakl? Gde smo to danas kao ljudi? Šta je sa našim humanitas (o tom izgubljenom humanitas je i sam Hajdeger pisao) koji je bio ideal još u doba Prosvetiteljstva? Izbegavanjem ovih pitanja ili pak zaboravljanjem onog što se desilo u Drugom svetskom ratu ili, opet, “pravdanjem” nacističkog režima samo se još više radikalizuje potreba za suočavanjem sa prošlošću i hvatanjem ukoštac sa temama koje su gurnute pod tepih. A ove “teme” nas stižu u vidu krvavo-realnih događaja kojima smo i sami bili svedoci – na primer novi balkanski ratovi i zločini koji su se ponovo desili na našim prostorima, bez obzira na iskustva iz Drugog svetskog rata.

Sigurno da analiza Hajdegerove filozofije, u svetlu njegovog svesno-nacističkog angažmana, neće dovesti do fundamentalnog novuma u razumevanju nacizma, ali će svakako rasvetliti ulogu intelektualca u društvu i razbiti mit o njegovoj naivnosti i nesnalaženju u određenim društveno-političkim okolnostima. Da li je to uopšte bitno za razumevanje određenih društveno-istorijskih okolnosti? Kako nije, pa intelektualci su oni koji bitno utiču na kreiranje naše društvene stvarnosti i to ne samo iz domena razumevenja već i iz sa-osećanja (sinestezije) sa društvenim okolnostima. Intelektualac (a pri tome, naravno, ne mislim samo na filozofe) , na jedan samosvojan, da ne kažem originalan način ne samo analizira nego i kreira društvo u kome živi i zato je njegova uloga bitna, a odgovornost velika jer sutra će morati da polaže račune zbog svojih stavova, ako je pravi intelektualac ili pak ako je čovek… To mu nalaže njegov humanitas pred kojim je prvenstveno odgovoran.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!