ZLATKO JELISAVAC: Nacionalni i rasni higijeničari

11 Jul 2016

Lov na izbeglice i sveta teritorija

U predavna vremena, dok sam išao u osnovnu školu, postojao je u razredu, pored blagajnika i predsednika i – funkcija higijeničara. Posao higijeničara bio je, kako mu naziv zaduženja kaže, da brine o higijeni u samom razredu, a to se opet, uglavnom, svodilo na tužakanje onih đaka za koje se „osnovano“ sumnjalo da imaju vaške. A ti đaci su, naravno, po prirodi stvari pripadali siromašnim slojevima radničke klase, mada se dešavalo da vaške dobiju i oni iz tzv. uglednih porodica. Imali smo takođe i nenajavljene časove higijene, učiteljica bi umesto poznavanje prirode i društva – na primer, najedanput rekla: a sada čas higijene… Tada smo svi bili dužni da se skinemo do gaća i poslušno ispružimo ruke i noge na rutinski pregled čistoće. Nakon toga bi sledeo pregled glave, to jeste kose. I sećam se naše učiteljice kako bi zgroženo konstatovala, dok je vršila inspekciju kose jedne naše drugarice, a koja je i pripadala tzv. sloju siromašnih, da S. ponovo ima gnjide (jaja od vaški). Sećam se kako bi naša drugarica S. oborila pogled i pocrvenela od stida… Bio sam uplašen tada, ali i srećan što ja nemam gnjide i što me učiteljica ne proziva pred celim razredom. I tako sam, još kao đak-pionir shvatio koliko je higijena bitna u životu.

Ima raznih higijena… Imate i mentalnu higijenu, polno-seksualnu higijenu, ali i onu nacionalno-rasnu koju su osmislili razni dušebriznici kako bi sačuvalu čistoću i autentičnost svog naroda. Po principu odvajanja „kukolja od žita“, ovi dušebriznici su kreneli u svoj sveto-higijenski rat i tako usprešno podstakli razne fašistoidne tipove da bez milosti „čiste“ sve one koji smetaju pravilnom razvoju nacional-rasnog bića. Posledice su nam svima dobro poznate iz iskustva poslednjeg svetskog rata, gde su rasni higijeničari uspeli da ubiju milione ljudi, a sve pod izgovorom brige o higijeni i čistoći svog naroda, rase, kulture itd. Posledice su nam dobro poznate i iz iskustva naših nesrećnih ratova. Razorno dejstvo rasističke propagande, koju su širili ondašnji nacisti, kao da nikada i nije prestalo biti aktuelno – bez obzira na posledice, koje je ostavila ova propaganda iza sebe, ponovo nam se događaju isti užasi u vidu mržnje prema onima koji dolaze u našu zemlju kako bi nas oslabili i na kraju nam nametnuli svoj način života. Pogađate, radi se o izbeglicama iz Sirije, Avganistana, Iraka i svih drugih ostalih zemalja pogođenih ratom, ali i siromaštvom, glađu, nemogućnosti da se leče na adekvatan način, itd – sve ono što bi trebalo da predstavlja realan osnov za traženje azila u nekoj od država EU, na primer. Milioni ljudi danas se vode kao izbeglice koje, iz raznih razloga, ne mogu više da žive u svojim zemljama i prisiljeni su da ih napuste. Zar su oni krivi zbog ratova, gladi, neimaštine, bolesti?

Nepostojanje jasne strategije, ali i direktno nepoštovanje sopstvenih zakona i pravila o azilu doveli su nas u situaciju koja preti da rasturi temelje Evrope, koji su, nakon Drugog svetskog rata, postavljeni na humanizmu i pravu svih ljudi, bez izuzetka, da budu prihvaćeni i zaštićeni ukoliko beže od neposredne ratne opasnosti, što ne mora odmah da znači i da će izbeglice automatski dobiti pravo trajnog ostanka u državi u kojoj su zatražili azil (kao što je to bio slučaj sa izbeglicama sa prostora bivše Jugoslavije, za vreme poslednjih balkanskih ratova, koji su dobili privremeni azil u Nemačkoj). Ostaviti izbeglice iza žica i ograda na granicama EU ili praviti „dilove“ kako bi se izbeglice zadržale u Turskoj ili nekoj drugoj državi – u najmanju ruku je nepravedno, da ne kažem i neljudski. To je ono što potkopava, već spomenute, temelje Evrope i to ubija ideju EU efikasnije nego Bregzit, koji je i sam u velikoj meri produkt straha od izbeglica.

Pa vidite vi samo sve te higijeničare sopstvenih nacional-rasnih interesa kako danas otvoreno pozivaju na segregaciju u samoj EU. U Francuskoj, Holandiji, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Poljskoj, Austriji, Mađarskoj itd. jačaju politički pokreti (a neki su i na vlasti) koji se zalažu za odvajanje od EU, a jedan od najjačih „argumenata“ baziran je na problemu sa izbeglicama, kao i opasnosti od islamizacije i pauperizacije domicilnog stanovništva. Fama, koju šire fašistoidne skupine, zasnovana je na matrici: izbeglice dolaze kako bi nas islamizirali, osiromašili i na kraju nam preoteli sve što imamo. U suštini ova fama je zasnovana na strahu od stranaca i stranog, što je oduvek bila omiljena strategija nacional-dušebrižničkih grupacija koje koriste frustracije građana, uglavnom izazvane siromaštvom, kako bi ih usmerili na Druge koji su, opet, krivi za sve: i što nemam para, i što nemam dobar posao, što me deca ne vole ili draga vara i tome slično. Najlakše je za sopstvene probleme optužiti nekog drugog, još ako je taj drugi stranac, pa još ako je iz Afrike ili Azije, a pri tome je islamske veroispovesti – pa ne može se naći idealnija meta. Kada se aktiviraju sve predrasude koje su još uvek aktuelne kada je boja kože u pitanju, ili pak kulturne razlike, jezik, običaji, religija, itd, onda dolazi do formiranja kritične mase koja najedanput shvata ko je „pravi“ krivac za sve njihove probleme. A kada se još pojave i organizovane političke grupe koje ovo nerazumevanje stranaca i stranog pretvaraju u ideologiju netrpeljivosti, onda imamo na delu fašizam i sve ono što on nosi u svojoj praksi. Tako je onda moguće da mađarska granična policija pušta pse na izbeglice ili ih premlaćuje samo zbog toga što su pokušali da pređu preko njihove svete teritorije; tako je onda moguće da pripadnici raznih „Pegida“ patroliraju na bugarskoj granici sa Turskom i love imigrante koji ilegalno prelaze granicu, a onda ih predaju nadležnim vlastima. Da, onda je sve moguće…

A to se događa jer okrivljujemo žrtve, to jeste one koji beže od ratnih razaranja, a ne one koji su te ratovi i izazvali.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!