ZLATKO JELISAVAC: Metafizički službenici i banalni ratni zločinci

24 Feb 2018

Čovek u borbi sa univerzalnim i konkretnim zlom

Nedavno je sociolog Aleksej Kišjuhas (Zlo nije banalno) pisao o tome da zlo nije banalno, aludirajući na čuvenu Arentovu karakterizaciju ratnog zločinca Ajhmana, kojeg je Hana A. videla kao utelovljenje banalnog zla, i to onog „običnog“, svakodnevnog, bez krupnih reči ili ideala – onako činovnički-sivo zlo, komšijsko, ali samo što je ispalo iz nacističkog šinjela… Kišjuhas je kritikovao ovu Arentovu banalnost zla, smatrajući da je filozofkinja ovakvim određenjem relativizovala zlo i svela ga na obično-ljudsku meru koju može svako da razume ili prihvati: u pogrešno vreme na pogrešnom mestu bio samo službenik-ćata, samo šraf u mehanizmu/sistemu, i sl.

Hana Arent je bila, svojevemeno, kada je napisala knjigu Ajhman u Jerusalimu, žestoko kritikovana od cionista, ali i jevrejske zajednice uopšte, jer se usudila da nacizam kao otelovljenje zla suštinski dijagnostikuje kao banalnost – kroz činovničku pojavu Ajhmana. No, malo ko se pitao šta ta Arentova banalnost podrazumeva ili na šta se ona odnosi, već su svi graknuli: relativizacija zločina, banalizacija zla, kritika jevrejskog defetizma…

Dobar odgovor, ovoj Kišjuhasovoj kritici, dao je filozof Ivan Milenković (Zlo banalnosti) koji brani Arentovu banalnost u smislu konkretizacije zla, to jeste Milenković smatra da je univerzalizacija zla mnogo veće zlo, jer se samim tim procesom relativizuje i zamagljuje konkretno značenje zla ili, bolje rečeno, sama suština. Na ovo univerzalno određenje zla, kao onog što je neumitno-neupitno, večno-postojeće, ogledalo dobrog ili njegova đavolska strana, tajno-sveprisutno, himlerovski rečeno – tajna koja se mora podneti, mora se odgovoriti direktno i ukazati na konkretne ljude-zločince i na njihove realne motive. Samo tako se nećemo izgubiti u relativizaciji univerzalnih značenja ili pak misitifikovanju – čemu su nacisti, na primer, upravo i težili, to jeste da nacizam ne svedu samo na ideološko-politički pokret, već da on zadobije i neke mistično-ontološko-sudbinske ornamente i na taj način hipnotiše mase. No, đavo se ne krije samo u ovim oniričnim momentima nacizma, koji teže univerzalizaciji i večnoj borbi dobra i zla, boga i đavola u dobro poznatom faustovskom duhu Nemaca (Dr Faustus, Tomas Man) kao univezalnom toposu, već i o teorijski ozbiljnijem prihvatanju zla kao fatalnog momenta o kojem se teško govori ili koji je neizreciv (kao što je Adorno govorio o nemogućnosti mišljenja i pevanja nakon Aušvica – Milenković takođe navodi Adorna, kao onog kojeg je zavela ova univerzalizacija i neizrecivost zla). Ako zlu oduzmemo „banalizaciju“ ili, bolje rečeno, konkretizaciju onda dolazimo u opasnost da, upravo na ovaj način, relativizujemo samo značenje zla i prenosimo ga u metafizičko-transcedentne sfere, odakle ono upravlja nama na jedan tajno-mističan način.

Ko je sada ovde u pravu? Sociolog Juhas ili filozof Milenković? Pa, prema mom skromnom mišljenju, u pravu su i i jedan i drugi, i to sa stanovišta antifašizma, jer su to nesumnjivo obojica, ali i sa teorijskog osnova argumenti oba mislioca imaju svoju vredonosno & istinitosno značenje. Možemo krenuti od one čuvene kritike empirističke filozofije, gde se kaže da oni od drveća ne vide šumu – što bi u ovome slučaju više važilo za Milenkovića, ali ne u smislu da on promašuje smisao, naprotiv. Upravo u „drveću“ Milenković i nalazi „šumu“, to jeste u konkretizaciji zla, kao onog banalno-ajhmanovskog, uviđa i suštinu zla koje se sprovodilo i konkretizovalo kroz „priručnost“ – da iskoristim jedan Hajdegerov izraz, to jest kroz praksu sivog službeničkog kadra koji je morao ovo zlo organizovati, sprovesti, konkretizovati na terenu (Ajhman je „samo“ organizovao prevoz Jevreja do logora, to jeste on je bio zadužen za organizaciju transporta i, po njemu, isto je tako mogao da organizuje i prevoz krompira ili cipela).

Nacizam i fašizam su hteli „u šumi da sakriju drveće“, i od zla naprave veliku i mitološku priču, ali su sudbine ubijenih ljudi ili muke zatočenika u logorima razbile ovu meta-sliku i svetu u lice bacila realno-nakazni prikaz „duha“ nacizma. Užas je konkretizovan u naizgled banalnom i na prvu ruku dosadnom Dnevniku Ane Frank, nacisti su pokazali svoje lice i naličje na Nirnberškom procesu, Hana Arent je kroz analizu nacizma (kao i staljinizma), u svom delu Izvori totalitarizma, pokazala prave osnove totalitarizma u XX veku i ukazala na njegove opasnosti u budućnosti, a u delu Ajhman u Jerusalimu ukazala na samu psihologiju totalitarističke ideologije sprovedenu kroz društvo i konkretne ljude. Filozof Ivan Milenković pronalazi „drvo zla“ u šumi opštosti, koja je u stvari ono banalno, ono isfantazirano u glavama indoktriniranih i zaluđenih pojedinaca koji nisu znali ništa drugo nego da sprovode ono što im je naređeno i pri tome oduševljeno kliču: Sieg heil!

Sa druge strane, sociolog Aleksej Kišjuhas uviđa nedostatke ove banalne konkretizacije zla koje pokušava da se utopi u ono svakodnevno i tako obezvredi i obesmisli svoje pravo značenje. Sa Kišjuhasove strane „šuma“ daje smisao pojedinačnom „drveću“ i upravo ono što je stajalo u pozadini ili iznad onih što su „samo radili svoj posao“ jeste to što je od njih i napravilo zločince sa imenima i prezimenima – jer oni nisu bitni kao ajhmani-službenici već kao ratni zločinci koji su bili udruženi u zločinačkom poduhvatu i u genocidu. Osim toga, kako bi genocid i bio prepoznat da nije bilo ovog opšteg plana, koje je zlo htelo da spovede na univerzalnom planu…

Eto, zato su i sociolog Kišjuhas i filozof Milenković podjednako u pravu, ali i u krivu… Zašto? Zato što su ljudi… Zato što misle i žive tamo gde stanuje čovek u svojoj borbi sa metafizičkim i banalno-konkretnim zlom.

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!