ZLATKO JELISAVAC: Mere štednje

05 Jun 2013

Partokratija – stub svih vlasti u Srbiji

Vlada Srbije sprema paket mera štednje koje će podrazumevati vrlo bolne rezove i gde će vlada morati konačno da raskine socijalno-političko-ekonomski ugovor sa osiromašenim građankama/građanima Srbije, tojest svede ga na razumnu meru. Šta to znači? Pa otprilike, to znači da će vlada, ukoliko stvarno primeni mere štednje, upucati samu sebe u nogu. Otpuštanje radnika, pa makar i propalih javnih preduzeća, stvoriće armiju nezadovoljnika koji bi mogli, koliko sutra, da zatraže smenu vlade. Smanjenje ionako mizernih plata takođe može dovesti samo do nezadovoljstva; dirnuti u penzije penzionerima znači staviti ruku direktno u osinjak (da mi penzioneri ne zamere, ovde je reč o jednoj političkoj aluziji), Krkobabić je već decidno odbacio svaku nameru da se penzionerima zakinu njihove penzije; rešiti se viška radne snage u državnim službama, a znamo da se tu radi o armiji građana, značilo bi prekršiti obećanja i zagarantovani lanac partokratije i nepotizma koji je stub/kičma današnje vlasti (a i one od pre). Partije koje danas čine vladu sami su sebe vezali ruke onda kada su obećali silne milijarde investicija i ekonomski boljitak za sve građane, a o garanciji na radna mesta i nemogućnosti smanjenja plata i da ne pričamo – hteo je Dačić da bude garant socijalnog mira u Srbiji, pa dobro, evo prilike da sa reči pređe i na dela. Mislim, kako nekom ko je konačno dobio posao kao nagradu za svoj partijski doprinos, sada objasniti da mora da napusti svoje radno mesto jer se vlast predomislila, tojest pritisnula je EU i MMF da mora, kako zna i ume, da sama reši svoje probleme i prestane da se zadužuje. Taman je neko preboleo što je sopstveni obraz morao da žrtvuje radi radnog mesta i ekonomskog boljitka svoje porodice, kad ono – šio mi ga Đura, ‘aj ti opet na biro za zapošljavanje, jer to traže viši interesi – mere štednje.

Niti jedna vlast do danas nije se usudila da sprovede radikalne rezove u domaćoj ekonomiji i svaka je, po pravilu, nevoljno sprovodilla mere koje su bile, uglavnom, diktirane od strane EU-a, Svetske banke, MMF-a… Da li će sadašnja vlast smoći snage da konačno učini nešto konkretno i pokaže dobru volju i pamet? Pa ni to nije baš tako jednostavno, jer pre svega mora se misliti na politički aspekt, odnosno na gubljenje glasača usled nepopularnih mera, a znamo da je političkim partijama njihov rejting ipak na prvom mestu, pa tek onda dolaze ekonomski, socijalni, unutrašnjo-spoljno politički problemi itd. Kao što smo već naveli, ukoliko vlast zavuče ruku građanima u džep, a to je izgleda neminovno ukoliko se doista želi nešto uštedeti, onda vlast rizikuje da sopstvene glasače i simpatizere (a ima ih mnogo) preko noći okrene protiv sebe. Bez obzira na sav patriotizam i ljubav prema svojoj domovini, građani će lakše oprostiti što vlada pregovara sa kosovskim Albancima oko „matice“ Srbije nego što će dozvoliti da im ta ista vlada uzima pare iz džepa. Molim lepo, građani znaju od čega žive, a kada im to uskratite, tu se svakojaka čuda mogu desiti…

Naša vlada je stvorila sopstvenog klasnog neprijatelja (marksistički rečeno) samo što to nije uradila klasno osvešćujući radnike (putem samog rada) već ih je pridobila lažnim obećanjima ili pak partijskim radnim mestima. U Srbiji je preko milion ljudi uključeno u političke partije i većina njih je pristupila stranci, jer je imala afinitet prema nekom sigurnom radnom mestu, a pošto ne mogu biti svi funkcioneri onda im se moraju nalaziti radna mesta koja će donekle zadovoljiti apetite nezaposlenih. Na taj način smo došli u situaciju da se više ne može dobiti ni mesto portira u nekom javnom preduzeću ili pak ustanovi bez dokazane lojalnosti nekoj od političkih partija. Srbija je bukvalno postala partijska država i uopšte nije bitno koja je partija na vlasti, jer sve se ponašaju identično. Ta masa od preko milion partijskih ljudi hoće da radi i izdržava svoje porodice, pa ako uzmemo još i taj „porodični“ faktor, onda lako možemo izračunati da od partijskih radnih mesta zavisi nekoliko miliona ljudi.

Kako se izboriti sa ovim problemom, a ne zameriti se sopstvenim glasačima? Pa verovatno će opet Dinkić da krene u akciju rešavanja sopstveno-predloženog plana od kojeg će ispuniti malo ili gotovo ništa, a EU, Svetska banka, i njemu posebno mio MMF pristaće na ove kozmetičke izmene jer će Vlada Srbije u međuvremenu da pristane na sve ono što se traži od njih, a što odgovara interesima navedenih organizacija. Pa ćemo tako pristati, na primer, na „liberalniji“ zakon o radu koji će podrazumavati da radnici lakše ostajati bez posla, jer strani investitori, avaj, imaju veliki problem sa otpuštanjem neposlušnih i lenjih radnika. Sve će to Dinkić da sredi… Malo će da poveća PDV, malo da štrbne od ovoga i onoga, ćiribu-ćiriba i eto sreće, tojest novog aranžamana sa MMF-om i novog i još nepovoljnijeg kredita, ali nema veze – Srbija je spašena od sigurnog bankrota. (Kako je mogao Dinkić da u ovoj besparici vraća dug Londonskom klubu poverioca, i to predstavlja kao znak finansijske stabilnosti zemlje, a odmah posle toga se pokaže da smo dužni do neba i da ćemo se još više zaduživati kako bi vratili stare dugove – samo jedno od pitanja poštovanom ministru i čuvenom ekonomskom stručnjaku)

Drage moje sugrađanke i dragi sugrađani, šta god da urade ovi na vlasti mi ćemo da stradamo i to je neminovnost i prokletstvo koje nas prati već dugo vremena. Ukoliko vlada ostvari konsenzus i usvoji predložene mere štednje, biće to katastrofa za građane, jer će se štednja dešavati u vidu bespoštednog uzimanja novca iz naših džepova – pa neće vlada valjda sama to da plati… Još je to najmanje šta može da vam se desi jer lako možete ostati i bez posla, a ako se ove neoliberalne mere naše vlade, a po diktatu EU, i ostvare, možete ostati i bez one crkavice od otpremnine koja vam je bila garant preživljavanja bar za neko vreme dok se ne snađete i pronađete novi posao. A ako pak ova vlada ne pristane na mere štednje, onda nam sleduje bankrot i sigurna propast. Pa vi birajte… Ovde biramo po principu egzistencijalnog paradoksa koji kaže da šta god da uradimo neće biti dobro, što će reći da opet moramo da se odlučujemo između dva zla. Pa dokle više?!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!