ZLATKO JELISAVAC: Medijska gerila

22 Jul 2015

Kada pametan zaćuti...

Davno, još tamo osamdesetih godina prošlog veka, na preporuku prijatelja počeo sam da slušam Omladinski radio… Uz legendarni zagrebački Radio 101, Omladinski radio iz Sarajeva bio je nezaobilazan deo moje mladosti i sazrevanja svesti o tome šta znači “public relations”, u smislu ne samo obraćanja već i kreiranja onog što nazivamo javnošću. A Omladinski radio je imao ne samo sluha za društvene probleme koji su opterećivali javnost nego i hrabrosti (da ne kažem muda) da otvaraju teme koje baš i nisu odgovarale tadašnjem establišmentu zbog čega su često bili i napadani i “drugarski kritikovani” od strane tadašnjih moćnika, ali se oni nisu plašili. Naprosto je sa frekvencija Omladinskog radija dolazio drugačiji “vajb”, osetila su se tu neka nova strujanja i svi smo osluškivali te “opasne frekvencije” – što ono reče Petar Božović u filmu “Crni bombarder”. Urednici programa su bili mladi i pametni ljudi koji su svojim temama pomerali ustajali vazduh ondašnje ideološke žabokrečine, a radijski voditelji su imali kod slušalaca status medijskih zvezda. A onda je došao rat, a rat je velika svinjarija – što ono reče francuski pesnik Prever. I sve ono što su gradili, na svoj način, ti divni i pametni ljudi na Omladinskom radiju, raspalo se u nekoliko meseci… Pokušavali su sa antiratnom kampanjom koja je trajala bukvalno 24 sata, ali ratna mašinerija i huškački mediji koji su histerično pozivali na krv i ubijanje naprosto su ih istisnuli iz javnog prostora ili bolje rečeno iz javne svesti. Neverovatno je koliko je malo trebalo da se agresivnom kampanjom i medijsko-informativnim ratom svest javnosti potpuno preobrati i unazadi do divljaštva; divljanje nacionalizma i lokalno-tribalističkih nagona zbrisao je sav trud decenijskih napora izgradnje jedne koliko-toliko građanske svesti. Mi smo doživeli, početkom devedestih godina prošlog veka, civilizacijski krah i zato je Omladinski radio, kao nosilac pozitivnijih i boljih vrednosti, naprosto izgubio smisao postojanja.

Devedesetih sam, još kao mlađan student u onom ratnom ludilu, prvi put čitao splitski nedeljnik Feral Tribune. Pa to je bilo otkrovenje… Sećam se da se Feral onomad u Novom Sadu mogao nabaviti jedino u, sada već legendarnoj, knjižari “Prostor”. Feralovci su bili naprosto ubitačni svojom britko-ciničnom kritikom i neprevaziđenim humorom i tada sam prvi put čitao tekstove Borisa Dežulovića, Predraga Lucića, Viktora Ivančića, Pere Lukovića itd. Nisam mogao da verujem da neko može tako da piše i priznajem da je njihov “gerilski” stil ostavio neizbrisiv trag i na moj način pisanja ili bolje rečeno razmišljanja ili pak to ne može jedno bez drugog. Bilo kako bilo, sa ekipom na Filozofskom fakultetu, tačnije u kantini fakulteta, imali smo seanse javnog čitanja tekstova Feralovaca i to je stvarno bio čudesan doživljaj. Na primer, tekstovi Pere Lukovića (kolumna “Pero s onog svijeta”) bili su urnebesni i sećam se njegovih izveštaja sa tadašnjih sednica srbijanske skupštine – pa bukvalno smo plakali od smeha… Ali, pored sjajnog humora Feralovci su umeli ne samo da analiziraju i kritikuju, već i da stvore ambijent za kreiranje jednog sasvim drugačijeg načina razmišljanja, naprosto su njihovi tekstovi odisali svežinom novih, liberalnijih strujanja. Ta ekipa “anarhista i bitnika” sa Bačvica u Splitu žestoko se borila sa ratnim establišmentom i prikazivala javnosti cele ex Jugoslavije pravo lice i skrivene namere gospodara rata i pri tome se nisu ničega plašili. U doba neprikosnovene vladavine Franje Tuđmana Feralovci objavljuju broj sa naslovnom stranom na kojoj se Slobodan Milošević i Tuđman grle goli u krevetu, i naravno da je ova naslovnica bila inspirisana čuvenim dilom tadašnjih War Pigs-a oko podele plena. Sećam se da sam, kada sam video naslovnu stranu novog broja Ferala, pomislio: Bože, da li su normalni? Pa pobiće ih… I tada kreće neviđena kampanja protiv Ferala: cenurisali su ih, nametali im porez koji su tada plaćali samo pornografski časopisi (upravo zbog spomenute naslovnice), javno spaljivali Feral u Splitu, ali drčni i hrabri Feralovci nisu odustajali i nisu se dali zaplašiti – nastavili su da pišu u istom stilu i uspeli su da prežive. Pa kada su onomad objavili “odbranu” Tuđmanovu pred sudom kojeg je haške optužnice tada spasila sama priroda ili pak biologija – naime Tuđman je preminuo… Tada je Feral objavio na naslovnoj strani Tuđmanovo “izjašnjavanje” povodom optužnice: “Časni sude, nisam živ”! Urnebes… Hrvatski ratni veterani su tražili njihove glave, a medijski linč Ferala, od strane režimskih medija, zadobio je povesne razmere, ali su Feralovci preživeli i nastavili da pišu. No, bez obzira na sve ono što su uspeli da podnesu i izađu kao moralni pobednici – što se ono kaže, ipak tranziciju u moderno-tržišno-neoliberlanom stilu nisu uspeli da prevaziđu… Feral je naprosto zgazilo vreme i nove okolnosti kojima nisu mogli da se prilagode. No, duh Ferala je ostao da živi preko ljudi koji su nastavili da rade i pišu za neke druge novine, a nisu ništa izmenili ili izgubili od one njihove oštrine i zdravog cinizma. Naprosto, oni su svoj duh, način razmišljanja i pisanja uzidali u medijski prostor i javnu svest ne samo Hrvatske već cele ex Jugoslavije, a bogami i šire.

Ovih dana puno se piše o konačnoj smrti Radija B 92… Jeste, svi smo to slutili, predosećali jer ovaj radio se godinama polako ubijao , na sličan način kao što se ubija u pojam javna svest u našem napaćenom društvu. Radio B 92 je bio glas slobode i drugačije, da ne kažem druge Srbije, strašnih devedesetih godina prošlog veka, ali su ga tranzicija i novo-tržišni uslovi naprosto izbacili sa javne scene. No, u dobroj meri je i politika samog radija B 92 doprinela njegovoj konačnoj propasti. Sećam se, krajem prošlog veka, radio sam na Radiju 021 i došao nam je neki pametnjaković-japi sa B92 da nam objasni kako funkcioniše tržišno-moderan radio. Nakon nekoliko sastanaka sa tim japijem metlom smo ga oterali jer njegova koncepcija uspešnog, modernog radija na medijsko-tržišnom prostoru nimalo nije odgovarala našem razumevanju koncepcije rada “gerilskog” radija. Mi smo verovali da moramo biti kritični i dosledni svom stavu po svaku cenu, dok nas je japi uveravao da moramo da mislimo i na to kako ćemo da opstanemo (O istom “sindromu” pisao je Teofil Pančić u tekstu “R.I.P 92,5 MHz” u poslednjem broju nedeljnika Vreme). Bilo kako bilo, pokazalo se da je japi bio u pravu… Tranzicija nam je donela upravo te tekovine modernog poslovanja o kojima nam je taj japi-menadžer pričao još krajem prošlog veka. No, kako danas vidimo, ovakva psihologija i politika radijskog poslovanja na kraju je mnogo koštala sam radio B92. Da li su sami krivi ili je novi vlasnik tako želeo – na kraju krajeva i ne znači mnogo jer rezultat je isti. A možda je naprosto došlo takvo vreme: “…kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati” – što ono reče Ivo Andrić. Šta ćeš…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!