ZLATKO JELISAVAC: Ludilo vladara nije privatna stvar

31 Oct 2016

Kako se zaštiti od megalomana, narcisa, psihopata i sociopata na vlasti

Još je Aristotel tvrdio da je politika delatnost razboritih ljudi. Ovaj filozof smatra da sama politika, uz ekonomiju i etiku, spada u domen praktičnog znanja koji je usmeren prema brizi o državi. Slobodni građani, uz pomoć svoje razborite volje, dužni su da učestvuju u političkom životu kako bi pomogli vlasti da donosi razumne odluke i zakone za opštu dobrobit društva. No, razum i vlast ne idu uvek zajedno pa je istorija prepuna primera ludih vladara čija je nerazumnost napravila veliko zlo i nesreću. Postavlja se pitanje: da li bi istorija „ludila“ bila takva da je razumevanje ljudske duše bilo drugačije? E da je psihologija ranije uspela da izvrši uticaj na društvo i vlastodršce i da su duševna oboljenja drugačije i naučnije tretirana, sigurno bi čovečanstvo spasilo sebe nepotrebne patnje. Koliko bi megalomana, narcisa, psihopata i sociopata bilo institucionalizovano na lečenje, a ne bi mučili svoje podanike ili građane suludim odlukama. Međutim, bez obzira na današnji razvoj psihologije i psihijatrijskog lečenja duševnih bolesti ipak vidimo da se ludilo u vlasti itekako zadržalo i da je teško iskoreniti ovu, po razumno društvo, neprijatnu pojavu. Ne morate biti ekspert pa da po ponašanju pojedinih političara možete utvrditi kako pati od izvesnih poremećaja, a posebno je poražavajuće kada shvatite da ta ista persona odlučuje o nama i donosi političke odluke.

Evo, na primer, premijer Aleksandar Vučić… Njegovi nastupi na medijima obiluju histeričnim ispadima tipičnih za narcisoidne osobe koje ne trpe da ih ne vole jer su one, po pravilu, ubeđene da sve najbolje znaju i da svi moraju da im se dive. Paranoični strah od neprijatnih novinarskih pitanja premijer prevazilazi agresivnim ponašanjem, gde dotični odgovorom i ne krije prezir i mržnju prema novinaru-žrtvi ili celoj ovoj profesiji. Stariji se verovatno sećaju kada je premijer bio „samo“ ministar informisanja 1999. i tada se desila nezapamćena medijska cenzura – do duše i okolnosti su bile vanredne, ali se AV pokazao kao izrazito neprijateljski raspoložen prema tzv. opozicionim medijima. AV-ova psihopatološka mržnja prema neposlušnim novinarima i uopšte nelojalnim javnim trudbenicima, naprosto ne trpi suprostavljanje, štaviše ona želi da uništi sve što ne odgovara premijerovoj viziji „uspešne Srbije“.

Sigurno je da novinar koji se zameri premijeru lično, neće još dugo profesionalno poživeti, to jeste uskoro će se naći na vetrometini gde će ga išibati režimski mediji, a potom će, osramoćen i ponižen, biti proteran u neku medijsku provinciju kako više ne bi izazivao premijerov neljudski bes, što najbolje govori o stanju medija u Srbiji.

Da, naš premijer sadistički uživa, i to je radio tokom celokupne svoje političke karijere, kada svog protivnika (političkog neistomišljenika, novinara, bilo koga) prvo baci u blato, a potom ga izgazi i sabije u zemlju kako više ne bi promolio svoju pustu glavu. Tada premijer raste u svojim očima, do neslućenih visina svoje megalomanske ličnosti koju je izgradio tokom političke karijere, a u kojoj nije oprostio nikome za lične neuspehe. AV je tipičan primer ličnosti pune resentimansko-sadističkog besa nakupljenog godinama i sada se on polako, natenane, uživajući svim koje smatra neprijateljima i neće stati dok ih sve ne uništi, a plašim se da to može biti fatalno za naše društvo.

Poljski psiholog Lobaczewski, u svojim ponerološkim (gde govori o prirodi i genezi političkog zla) istraživanjima analizira različite tipove čija duševna poremećenost izazvana raznim razlozima (pa i fizičkim oštećenjem moždane kore) može da utiče na neposrednu okolinu, pa i mnogo širu zajednicu ukoliko dotična osoba poseduje političku moć. Pazite, ludilo vladara nije samo njegovo i ne odražava se samo u donošenju sumanutih zakona ili provođenju nenormalnih odluka, ono se odražava i utiče i na same podanike/građane. Ovi uticaji mogu biti toliko fatalni da su u stanju da povuku mnogo ljudi u propast ili pak stvore atmosferu „ludila“ koje će proizvesti još sumanitijeg autoritarnog vladara.

„Kod mnogo većeg broja obolelih od oštećenja moždanog tkiva negativna deformacija njihovih karaktera raste tokom vremena. Ono daje raznoliku mentalnu sliku, u zavisnosti od svojstava i lokaliteta tih promena, vremena njihovog nastanka i životnih uslova pojedinca posle njihove pojave. Nazvaćemo ovaj poremećaje karaktera karakteropatije. Neke karakteropatije igraju istaknutu ulogu u procesima geneze zla.“ (Lobazewski)

Ovde poljski psiholog uzima za primer nemačkog vladara Vilhelma II, koji je svojim karakteropatskim ponašanjem stvorio uslove, ili pripremio Nemce na dolazak Hitlera na vlast. „Budući da su obični ljudi skloni da se identifikuju sa carem, i preko njega sa sistemom vladavine, karakteropatski materijal koji je postojao u caru rezultirao je time da se mnogi Nemci progresivno gubili sposobosti da se služe zdravim razumom. Čitava generacija je odrasla sa psihološkim deformacijama u pogledu osećanja i razumevanja za moral, psihološke, socijalne i političke realnosti. Ekstremno je tipično da je u mnogim nemačkim porodicama, u kojima bi neki član pokazivao znake psiholoških devijacija, postajalo pitanje časti (čak uz pronalaženje izvinjenja za opako ponašanje) da se ta činjenica sakrije od javnosti, pa čak i od bliskih prijatelja i rođaka. Veliki delovi nemačkog društva su uneli u sebe taj patološki materijal, zajedno sa nerealističkim načinom razmišljanja, unutar kojih su slogani preuzeli ulogu argumenata a realni podaci izloženi podsvesnoj selekciji.“ (Lobazewski) Adolf Hitler nije slučajno došao na vlast, niti je to bio samo splet istorijskih okolnosti – morale su da se stvore i određene psihološke okolnosti kako bi se ovaj karakteropata dočepao vlasti

Da li je Vučić uzrok ili posledica, ili je pak samo konstanta srpskog političkog ludila koje ima svoju pozamašnu istoriju – pokazaće vreme.

(Autonomija)