ZLATKO JELISAVAC: Logor malograđanštine

18 Jan 2016

Kad vladaju duh palanke i neznanje

Holokaust je vremenom postao apstrakcija. Za mene je on jedno ljudsko lice. Nemojmo zaboraviti to lice.
(Laslo Nemeš)

Najuspešniji mađarski film svih vremena je nesumnjivo delo mladog autora Lasla Nemeša „Saulov sin”. Radnja se odigrava 1944. godine u Aušvicu, gde je glavni junak Saul Auslender, Jevrejin iz Mađarske, član grupe logoraša, zvana „Zonderkomando”, koja je prisiljena da nacistima pomaže oko istrebljenja zatvorenika. Dok radi u jednom od krematorijuma, Saul otkriva leš dečaka za koji je ubeđen da pripada njegovom sinu. Film je snimljen na originalni način, subjektivnom kamerom sa zvucima iz pozadine, koji nagoveštaju strahovita zbivanja koja su u toku.
(Gabor Bodiš, Već viđen talas antisemitizma, Naplo, 12.01.2016.)


Filozof Detlef Klausen, u svom delu Granice prosvetiljstva, tvrdi da je sama reč holokaust, po sebi, već promašaj smisla onoga šta se desilo Jevrejima u Drugom svetskom ratu, i da ova reč više služi za to da se ublaži i apstrahuje snaga užasa koju nosi monstruozna ideja “konačnog rešenja” jevrejskog pitanja, a koja je opet sprovedena u najkrvaviju praksu istrebljenja u istoriji čovečanstva. Holokaust, bez obzira na “nemire” koja ova reč u nama izaziva, predstavlja proces zaboravljanja i ribanja prošlosti, kako bi naš razum uopšte mogao da shvati razmere zločina nacističke Nemačke, ali kako bi i sami mogli da prihvatimo da se tako nešto moglo desiti.

Genocid i holokaust su reči smišljenje kako bi se shvatila razmera zločina, ali ne i da bi se prihvatila povesna dubina propasti nade o stvaranju humanijeg društva; genocid i holokaust su nešto što se nikada nije smelo desiti, kao što je to rekla filozofkinja Hana Arent, ali se ipak desilo i na nama je da shvatimo i prihvatimo značenje događaja koje izmišljene kovanice holokaust i genocide ne mogu da opišu ili izraze. Ali da li uopšte može da postoji ili da se smisli reč koja bi mogla da izrazi šta su nacistički pogromi nad Jevrejima značili i šta bi ta reč uopšte značila u budućnosti čovečanstva?

Čuvena je misao filozofa Teodora Adorna koji je rekao da je pesništvo, kao i mišljenje, besmisleno posle Aušvica. Bez obzira što nam ova misao zvuči istorijski “deplasirano”, jer se odnosi na Drugi svetski rat ili pak da je izraz trenutnog raspoloženja i nemogućnosti da se prihvate/razumeju nacistički zločini, ipak ova misao nosi u sebi onu još uvek neizgovorenu reč ili pak mogućnost da odgovorimo na pitanje koje je uzdrmalo temelje tzv. evropske civilizacije. Zaista, kako smo pr(o)eživeli Aušvic i čemo još možemo da se nadamo posle Aušvica? Da li smo “prevrednovali sve vrednosti” – ničeanski rečeno i sada se krećemo jednom drugom putanjom našeg istorisjkog razvoja ili smo još uvek pred zidom plača, koji ne možemo da pređemo i krenemo dalje?

U Bernhardovoj drami Pred penzijom bivši nacista svojoj kćerci, koja je užasnuta činjenicom da joj otac bio deo nacističkog zla, kaže: “Mi smo takve kao što si ti slali u logore!” Logor… Jedan od najozlaglošenijih toponima od kojeg nam se savest grči pri pomisli na Aušvic, ali i Jasenovac i mnoge logore u Bosni nastale tokom ratova devedesetih… No, reč logor nema samo to ozloglašeno značenje, jer se koristi u svakodnevnom jeziku: vojni logor, izviđački logor, izbeglički logor i slično, ali ta svakodnevnica u reči logor ima posebnu konotaciju ako je povežemo sa mestom zločina, ona (svakodnevnica) govori i o našem odnosu, svesnom ili nesvesnom, prema značenju određenog toponima užasa. Možda je logor ta ključna reč koja treba da nas uvede u predvorje značenja onog što se određuje kao holokaust ili genocid, jer je logor svakako mesto odigravanja zločina koji su kasnije okvalifikovani navedenim izrazima.

Filozof Đorđo Agamben logor postavlja u centar svog proučavanja političkog poretka smatrajući da logor ne predstavlja samo disonantni izraz nekog poretka već njegov pravi smisao. Na tragu Fukoovih istraživanja u domenu tzv. biopolitike, koja je ovaj filozof započeo proučavajući odnose zoe (starogrčka reč za život, “golu” egzistenciju) i bios (postojanje kao život u društvu – bios politikos). Mišel Fuko je pokušao da pokaže kako se zoe pretvara u bios, to jeste kako vlast/moć na samom golom telu života/postojanja utiskuje pečat političkog poretka. Upravo zbog ovakvog odnosa vlasti/moći prema subjektu/građaninu, Fuko će odrediti zatvor kao suštinu samog poretka, gde su ovi odnosi između vlasti i podanika potpuno ogoljeni do samog “tela”. Agamben ide korak dalje i smatra da prava odrednica poretka nisu zatvori nego logori što problematici bio-politike daje potpuno novu dimenziju. Logor je “izuzetak” koji ne da potvrđuje pravilo modernog društva nego određuje samu suštinu njegovog poretka uopšte. Ovu “monstruoznu” misao Agamben razrađuje kao problematiku svih poznatih političkih poredaka do danas koji su patili od nerazumevanja svoje suštine izuzetka ili van-rednog stanja gde se najbolje ogleda gola moć suverana ili pak gde je najsvežija rana od pečata vlasti na telu podanika. Zato Agamben i misli da se mora krenuti potpuno novim i nepoznatim putem koji će predstavljati izlazak iz poretka logora i njegove vanredno-izuzetne logike.

Preksinoć sam gledao Krležinu dramu Leda u izvođenju zrenjaninskog pozorišta… Odlično i lucidno predstavljen Krležin tekst sa inventivnim pasažima koji su “dodati” originalu, ali koji samo još izoštravaju piščevu nameru da nas prodrma u našoj malograđanskoj uljuljkanosti i svakodnevnici. A ko je bolje opisao malograđanski duh, na ovim našim balkanskim prostorima, od Miroslava Krleže? Malograđanština je saveznik svakoj vlasti, jer tamo ona regrutuje one koji će je zdušno podržavati ili pak imati direktno koristi od njene “slatke sinekurice”. I za vreme predstave taj duh malograđanštine je vladao u publici koja je, izgleda, došla da se zabavi po svaku cenu… Ljudi su se smejali scenama nad kojima je, iskreno, trebalo da plaču i to pre svega nad samim sobom. Ali tada sam razumeo o čemu je toliko pisao i protiv čega se tako žestoko borio Krleža: malograđanština i neznanje. Duh palanke je onaj koji pogoduje svakoj vlasti, a malograđani su oni koji se plaše svake promene i koji će žrtvovati sve kako bi zadržali svoj bezličnu svakodnevnicu, kao što je i Leda u Krležinoj drami žrtva malograđansko-sitnih ambicija i pomodarstva palanačkog načina života. To je naš logor iz kojeg se moramo izvući kako bi konačno stvorili uslove za nastanak jednog novog društva.

Naš, originalno-balkanski duh palanke i malograđanštine je ono što nas drži u logoru naše svakodnevnice, a to možemo promeniti jedino menjajući sebe. Kako? Pa pogledajte ko vam je na vlasti, pa na proleće krenite od toga da barem jednu tipično-palanačku strukturu vlasti možemo smeniti. Da li će nam posle toga biti bolje? Ne znam, ali možemo da probamo… Da budemo ljudi, a ne poslušni podanici… Građani, a ne ovce.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!