ZLATKO JELISAVAC: Logor malograđanštine

18 Jan 2016

Kad vladaju duh palanke i neznanje

Holokaust je vremenom postao apstrakcija. Za mene je on jedno ljudsko lice. Nemojmo zaboraviti to lice.
(Laslo Nemeš)

Najuspešniji ma?arski film svih vremena je nesumnjivo delo mladog autora Lasla Nemeša „Saulov sin”. Radnja se odigrava 1944. godine u Aušvicu, gde je glavni junak Saul Auslender, Jevrejin iz Ma?arske, ?lan grupe logoraša, zvana „Zonderkomando”, koja je prisiljena da nacistima pomaže oko istrebljenja zatvorenika. Dok radi u jednom od krematorijuma, Saul otkriva leš de?aka za koji je ube?en da pripada njegovom sinu. Film je snimljen na originalni na?in, subjektivnom kamerom sa zvucima iz pozadine, koji nagoveštaju strahovita zbivanja koja su u toku.
(Gabor Bodiš, Ve? vi?en talas antisemitizma, Naplo, 12.01.2016.)


Filozof Detlef Klausen, u svom delu Granice prosvetiljstva, tvrdi da je sama re? holokaust, po sebi, ve? promašaj smisla onoga šta se desilo Jevrejima u Drugom svetskom ratu, i da ova re? više služi za to da se ublaži i apstrahuje snaga užasa koju nosi monstruozna ideja “kona?nog rešenja” jevrejskog pitanja, a koja je opet sprovedena u najkrvaviju praksu istrebljenja u istoriji ?ove?anstva. Holokaust, bez obzira na “nemire” koja ova re? u nama izaziva, predstavlja proces zaboravljanja i ribanja prošlosti, kako bi naš razum uopšte mogao da shvati razmere zlo?ina nacisti?ke Nema?ke, ali kako bi i sami mogli da prihvatimo da se tako nešto moglo desiti.

Genocid i holokaust su re?i smišljenje kako bi se shvatila razmera zlo?ina, ali ne i da bi se prihvatila povesna dubina propasti nade o stvaranju humanijeg društva; genocid i holokaust su nešto što se nikada nije smelo desiti, kao što je to rekla filozofkinja Hana Arent, ali se ipak desilo i na nama je da shvatimo i prihvatimo zna?enje doga?aja koje izmišljene kovanice holokaust i genocide ne mogu da opišu ili izraze. Ali da li uopšte može da postoji ili da se smisli re? koja bi mogla da izrazi šta su nacisti?ki pogromi nad Jevrejima zna?ili i šta bi ta re? uopšte zna?ila u budu?nosti ?ove?anstva?

?uvena je misao filozofa Teodora Adorna koji je rekao da je pesništvo, kao i mišljenje, besmisleno posle Aušvica. Bez obzira što nam ova misao zvu?i istorijski “deplasirano”, jer se odnosi na Drugi svetski rat ili pak da je izraz trenutnog raspoloženja i nemogu?nosti da se prihvate/razumeju nacisti?ki zlo?ini, ipak ova misao nosi u sebi onu još uvek neizgovorenu re? ili pak mogu?nost da odgovorimo na pitanje koje je uzdrmalo temelje tzv. evropske civilizacije. Zaista, kako smo pr(o)eživeli Aušvic i ?emo još možemo da se nadamo posle Aušvica? Da li smo “prevrednovali sve vrednosti” – ni?eanski re?eno i sada se kre?emo jednom drugom putanjom našeg istorisjkog razvoja ili smo još uvek pred zidom pla?a, koji ne možemo da pre?emo i krenemo dalje?

U Bernhardovoj drami Pred penzijom bivši nacista svojoj k?erci, koja je užasnuta ?injenicom da joj otac bio deo nacisti?kog zla, kaže: “Mi smo takve kao što si ti slali u logore!” Logor… Jedan od najozlaglošenijih toponima od kojeg nam se savest gr?i pri pomisli na Aušvic, ali i Jasenovac i mnoge logore u Bosni nastale tokom ratova devedesetih… No, re? logor nema samo to ozloglašeno zna?enje, jer se koristi u svakodnevnom jeziku: vojni logor, izvi?a?ki logor, izbegli?ki logor i sli?no, ali ta svakodnevnica u re?i logor ima posebnu konotaciju ako je povežemo sa mestom zlo?ina, ona (svakodnevnica) govori i o našem odnosu, svesnom ili nesvesnom, prema zna?enju odre?enog toponima užasa. Možda je logor ta klju?na re? koja treba da nas uvede u predvorje zna?enja onog što se odre?uje kao holokaust ili genocid, jer je logor svakako mesto odigravanja zlo?ina koji su kasnije okvalifikovani navedenim izrazima.

Filozof ?or?o Agamben logor postavlja u centar svog prou?avanja politi?kog poretka smatraju?i da logor ne predstavlja samo disonantni izraz nekog poretka ve? njegov pravi smisao. Na tragu Fukoovih istraživanja u domenu tzv. biopolitike, koja je ovaj filozof zapo?eo prou?avaju?i odnose zoe (starogr?ka re? za život, “golu” egzistenciju) i bios (postojanje kao život u društvu – bios politikos). Mišel Fuko je pokušao da pokaže kako se zoe pretvara u bios, to jeste kako vlast/mo? na samom golom telu života/postojanja utiskuje pe?at politi?kog poretka. Upravo zbog ovakvog odnosa vlasti/mo?i prema subjektu/gra?aninu, Fuko ?e odrediti zatvor kao suštinu samog poretka, gde su ovi odnosi izme?u vlasti i podanika potpuno ogoljeni do samog “tela”. Agamben ide korak dalje i smatra da prava odrednica poretka nisu zatvori nego logori što problematici bio-politike daje potpuno novu dimenziju. Logor je “izuzetak” koji ne da potvr?uje pravilo modernog društva nego odre?uje samu suštinu njegovog poretka uopšte. Ovu “monstruoznu” misao Agamben razra?uje kao problematiku svih poznatih politi?kih poredaka do danas koji su patili od nerazumevanja svoje suštine izuzetka ili van-rednog stanja gde se najbolje ogleda gola mo? suverana ili pak gde je najsvežija rana od pe?ata vlasti na telu podanika. Zato Agamben i misli da se mora krenuti potpuno novim i nepoznatim putem koji ?e predstavljati izlazak iz poretka logora i njegove vanredno-izuzetne logike.

Preksino? sam gledao Krležinu dramu Leda u izvo?enju zrenjaninskog pozorišta… Odli?no i lucidno predstavljen Krležin tekst sa inventivnim pasažima koji su “dodati” originalu, ali koji samo još izoštravaju piš?evu nameru da nas prodrma u našoj malogra?anskoj uljuljkanosti i svakodnevnici. A ko je bolje opisao malogra?anski duh, na ovim našim balkanskim prostorima, od Miroslava Krleže? Malogra?anština je saveznik svakoj vlasti, jer tamo ona regrutuje one koji ?e je zdušno podržavati ili pak imati direktno koristi od njene “slatke sinekurice”. I za vreme predstave taj duh malogra?anštine je vladao u publici koja je, izgleda, došla da se zabavi po svaku cenu… Ljudi su se smejali scenama nad kojima je, iskreno, trebalo da pla?u i to pre svega nad samim sobom. Ali tada sam razumeo o ?emu je toliko pisao i protiv ?ega se tako žestoko borio Krleža: malogra?anština i neznanje. Duh palanke je onaj koji pogoduje svakoj vlasti, a malogra?ani su oni koji se plaše svake promene i koji ?e žrtvovati sve kako bi zadržali svoj bezli?nu svakodnevnicu, kao što je i Leda u Krležinoj drami žrtva malogra?ansko-sitnih ambicija i pomodarstva palana?kog na?ina života. To je naš logor iz kojeg se moramo izvu?i kako bi kona?no stvorili uslove za nastanak jednog novog društva.

Naš, originalno-balkanski duh palanke i malogra?anštine je ono što nas drži u logoru naše svakodnevnice, a to možemo promeniti jedino menjaju?i sebe. Kako? Pa pogledajte ko vam je na vlasti, pa na prole?e krenite od toga da barem jednu tipi?no-palana?ku strukturu vlasti možemo smeniti. Da li ?e nam posle toga biti bolje? Ne znam, ali možemo da probamo… Da budemo ljudi, a ne poslušni podanici… Gra?ani, a ne ovce.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!