ZLATKO JELISAVAC: Ljudi, robovi, zveri i bogovi

17 Apr 2018

Pobuna koja potapa kao voda i daje nadu da smo živi

Da li se ipak nešto događa? Možda se ipak nismo, svi kolektivno, utopili u Mrtvom moru. Kao da se pokrenuo građanski bunt na raznim stranama – ispotiha, pa sve glasnije – a znamo da se pobune ne mogu lako zaustaviti. Zašto? Pa zato što pobuna nije samo akt demonstriranja na ulici ili neka druga vrsta akcije koja podrazumeva tzv. građansku neposlušnost, već je pobuna, pre svega, stanje svesti do koje kada se dođe više nema povratka – gotovo je, popili ste „serum istine“ ili onu „matriksovsku“ pilulu i vi više ne možete lagati sami sebe. Ili ćete ići do kraja, ili ćete odustati od svega i otići odavde…

Čudna je reč ili čak i pomisao – pobuna… Ona vam, kada njeno seme nikne u vašoj svesti i volji, više ne da mira: provocira vas, daje vam drugu perspektivu stvarnosti, drugačije slušate, vidite i čitate svet oko sebe. Pobunjeni čovek se buni protiv stvarnosti, to jest buni se protiv onih koji mu svet žele predstaviti na određeni način i prisiliti ga da taj njihov svet prihvati kao jedinu realnost. Kao Kamijev pobunjeni čovek ili stranac Merso koji nevoljno, ali sigurno, prelazi na „onu stranu“ koja je puna opasnosti i nerazumavanja drugih ljudi; ili kao Selimovićev derviš Ahmet Nurudin, koji oseća kako ga pobuna, posle hapšenja i ubistva brata, potapa kao voda i kako više ne može da se krije iza derviškog reda, godina, reda i zakona; ili Nurudinov „sabrat“ u pobuni, Ahmet Šabo iz romana Tvrđava…

Primera ima mnogo u književnosti, ali ljudi pobune nisu samo izmišljeni likovi, oni su, pre svega, odraz stanja svesti jednog društva koje je sazrelo za pobunu, gde je ideja bunta fatalno preuzela građansko biće i počela da razgrađuje njegovu monolitnu veru u vlast i način života koji ona određuje. Pisci, mislioci, intelektualci, čuvari slobodne misli i javne kritike – nazovite ih kako hoćete, dužni su da ovu „jeretičku“ ideju o pobuni posade kao seme u javnu svest i da učine sve što mogu kako bi se ona razvila u građansku mobilizaciju koja će za rezultat imati ne samo promenu vlasti već i standarda kojih će se neka buduća vlast morati pridržavati. Retrogradni procesi, kakvim je danas izloženo ovo društvo, a koji su prouzrokovali povratak autoritarne svesti u javni diskurs, dokazuju koliko je rađanje slobodne svesti težak proces (a pobuna je njen vitalni deo) i kako lako možemo zalutati i vratiti se „na drvo“.

I građanski bunt protiv autoritarne vlasti ne događa se stihijski, mada se često čini takvim… Kao što je potrebno vreme za sazrevanje svesti o pobuni, tako se i njena konkretizacija odvija u više faza ili više različitih oblika koji obično deluju da nemaju nikakve veze među sobom. Setite se geneologije bunta devedesetih godina koja je optočeta 9. marta 1991, pa se onda nastavila na više građanskih protesta protiv režima Slobodana Miloševića: pobuna protiv pokradenih lokalnih izbora, studentski protesti 1996, onda subverzivne akcije pokreta Otpor, čije je delovanje na kraju pokrenulo velike građanske demonstracije koje su oduvale diktatora sa vlasti. Ovi događaji nisu međusobno nepovezani niti su nastali stihijski već su sazrevali svakim novim građanskim buntom, jer je sama svest došla do spoznaje o mogućnosti političkih promena. To su ona „vrata percepcije“ koja se otvaraju za nove ideje o slobodi i promeni, a koje se ne mogu ostvariti bez konkretne akcije i realne pobune protiv vlasti.

E tako se sada – ako ćemo biti optimistični, a ništa nam drugo ne preostaje – i događaju ili, bolje rečeno, stvaraju okolnosti koje će i ovog današnjeg autoritarnog vladara ukloniti sa političke scene. Protesti koji se danas dešavaju u Nišu, Požegi ili Zrenjaninu nisu slučajni i odraz su sazrevanja građanske svesti koja više neće da trpi laži i nepravde. Protesti u Novom Sadu zbog nelegalnih smena i otpuštanja na RTV-u ili pobuna zbog više nego sumnjivih rezultata poslednjih predsedničkih izbora, protesti zbog Savamale i Beograda na vodi – sve su to, na prvi pogled, samo razbacani i nepovezani događaji, ali će se njihov značaj i smisao pokazati u budućnosti i biće sastavni deo procesa smene vlasti Aleksandra Vučića.

Nadajmo se da ovaj proces neće trajati predugo, ali ne smemo biti ni nestrpljivi niti se obeshrabriti trenutnim prividnim neuspesima, jer svi oni imaju svoje mesto i značaj u mozaiku građanske pobune. Naravno, režim će se potruditi da omalovaži ili ocrni svaki vid neposlušnosti prema njegovoj apsolutnoj vlasti… To smo već sve videli devedesetih – a nikad ne treba da zaboravimo da je Vučić bio jedan od najvažnijih delova zla devedesetih – i zato nemojte biti obeshrabreni propagandom raznih botova i ostalih skotova, jer oni rade na tome da sačuvaju postojeći mehanizam vlasti i održe njegovu „logiku“ u svesti građana. Ne plašite se da budete: izdajnici, provokatori, petokolonaši, soroševci, strani plaćenici i kako vas već nazivaju – to je znak da vas se plaše i da žele da vas ocrne kako bi obezvredili vašu subverzivnu ulogu.

Naša je građanska dužnost da se pobunimo protiv autoritarnog režima ili ćemo biti njegovi saučesnici. Pobunjeni čovek se bori, a rob ćuti i trpi… Ako ste samosvesno i slobodno biće koje želi da participira u društvenim promenama, to jest učini svoje društvo boljim i pravednijim, onda nećete biti rob ili „idiotes“ koji ne želi da učestvuje i prepušta se volji vladara, već građanin koji sam odlučuje o svojoj sudbini – ako ste društveno biće, a ne zver ili bog…

(Autonomija / foto: pixabay)

 

Podelite ovu stranicu!